Throwback

Аманет

Држим црни кишобран у левој, смрзнутој руци. Све око мене је мрачно, заковитлано, зло и невидљиво. Прљави ваздух ми пуни плућа и згађен га издишем. Имам осећај да је делић те таме и пакла остао у мени. Крваве сузе ми испуњавају бледе очи чије су зенице изузетно раширене и плаве онај радосни сјај преостао у смеђем одблеску. Дрхтим и кристализована рука ми креће ка лицу. Пре него што успевам да је примакнем, тамноцрвена суза кану ми на кажипрст. Чудим се што је тако топла. Вероватно је то делић врелог подземног зла изашао из мене. Врло лагано, уз примесе бола и тескобе, склапам капке. Иза затворених очију назирем муњу која бљеска. Одједном јасно чујем претећи звук крупних капи труле, отровне кише која удара у кишобран. Опасна грмљавина натера ме да отворим очи. Видим како муња витла, прашти и спушта се низ облак ка крошњи црног, оголелог дрвета. Ништа не схватам. Видим маглу како се скупља и гомила у капљице обавијене тамом и гради огавне сенке. Сада све разазнајем. Моје шаролике мисли цуре и коврџају се на чистини блатњавог језера.

Небо се изменило. Облаци су поцрнели и спустили се ужасно ниско. Из њих поче да избија некаква авет правећи вриске и ригајуци тамнонаранџасте пламенове који се издужише и почеше да образују реч љубомора. На том месту одједном пљусну она отровна киша и пламенови се разиђоше, остављајући за собом дим који има мирис цркотине. Полако окренух главу и закорачих у воду. Крваве сузе капљу и, уместо да праве колутове таласа, тону дубоко остављајући за собом необичан траг.

Наједном нешто поче да ме штипа и уједа. Мноштво белих пијавица неуморно забада своје зубе у мене. Истовремено, из оног мртвог језера вода се рашири и издуби рупу из које се вину црни ковчег обавијен змијама које своја тела вију једне око других и палацају језицима као махните. Ковчег стаде полако да се отвара у ритму бола који ми задавају пијавице. Из њега излеће прашина и образује речи оптужба на поштење. Нешто страшно ме стеже у плућима када из воде искочише два огромна паука, раскомадаше ковчег и змије и пљуснуше у воду. Пијавице су од силне крви у потпуности поцрвенеле. Уместо да ми буде лоше, осећам се свеже као никада пре.

Када су пијавице сишле са мене и нестале у води оставивши ми огреботине и трагове, снежне пахуље, свака различите боје, почеше да провејавају из погребног свода. Све заједно се ковитлају правећи чудан отвор изнад мене. Затамњени снопови светлости падају. Једва успевам да назрем прљавог анђела који се спушта на земљу. Његово перје је крвавоцрвено, на поглед невероватно меко и трајно. Лице овог бића не може се разазнати. Само се виде ноћни лептири који су образују речи смрт неправди, васкрс мудрости. Овај слоган одаје некакво бљештање и значај. Анђео помери своју порцеланску руку у правцу језера. Хиљаде душа, љубоморних, затим оних које су оптуживале поштење, као и оних неправедних, нестаје у ветровитом ковитлацу, самом уздаху ђавола. Ошамућен призором, окренух се ка анђелу, али њега нема. Вратих поглед на језеро и блато, кад оно тамо лежи моја улица. Сада већ веселе очи окренух ка небу, кад оно тамо стоји моја кућа. Зачула се песма Wir sterben niemals aus, а за њом Vergessene Kinder.   Знам како ће гласити мој вечити аманет.

*Овај рад високе сентименталне вредности, превратник и претеча новог стила, написан је 06.02.2009. углавном у перфекту, да би 01.10.2013. био преведен у много ефективнији презент како би се разоткрио у својој несавршености.


Testament

I hold a black umbrella in left, frozen hand. Everything is dark, whirling, evil and invisible. I breathe deeply. Dirty air is filling my lungs; disgusted, I exhale him. I have a feeling that the fraction of the darkness of hell has stayed in me. Bloody tears are filling my pale eyes whose pupils are extremely dilated. I’m shivering and crimson tears are falling on my hands. I’m surprised it’s so hot. Probably the fraction of infernal underground evil came out of me. Very slowly, with a tinge of pain and anguish, I close my eyelids. Behind closed eyes I catch a sight of lightning flashes. Suddenly, I clearly hear the ominous big drops of rotten, toxic rain that hits the umbrella. Dangerous thunder made me open my eyes. I see the lightning winches, banging and coming down to the cloud towards the bare treetops. Fog collects a bunch of drops wrapped in darkness and build hideous shadows. Now I all perceive. My colourful thoughts leaks and curls on the shores of a muddy lake.

The sky has been changed. The clouds turned into black and landed terribly low. Creepy ghost appeared and started to shriek and screech spitting dark orange flames which formed the word jealousy. At this point suddenly splashed toxic rain and flames parted, leaving a smoke that smelled like carrion. Slowly I turned my head and stepped in the water. Tears are dripping down, and instead of making rings of waves, they sank deep, leaving a strange mark.

Suddenly something began nipping and biting me. Мany white leeches relentlessly poking their teeth at me. At the same time, from that dead lake water spread out and carves a hole with black coffin wrapped in snakes. Coffin is slowly opening in the rhythm of the pain caused by leeches. Dust came out forming the words accusation of honesty. Something terribly squeezed my lungs when from the water jumped two huge spiders and snake, tore coffin in pieces and splashed back into the water. Leeches are overwhelmed and red. Instead of getting sick, I’m fresh and healthy like never before.

When the leeches detached from me and disappeared into the water leaving scratch marks, snowflakes, each a different color, started to run from the tomb. They are all swirling and creating a strange hole above me. I barely managed to find dirty angel. His feather is bloody red, amazingly soft and resistant on the first sight. The face of this creature could not be discerned. I can clearly see only how nocturnal butterflies are forming the words death of injustice, resurrection of wisdom. This slogan is giving the sort of glare and significance. The angel moved his porcelain hand in the direction of the lake. Thousands of souls, jealous, then those who were accusing the honesty, as well as those unjust, are disappearing in a windy whirl, the devil’s moan. Distracted by the scene, I turned to the angel, but he wasn’t there. I put the view on the lake and the mud, and I saw my street. Now already happy eyes I turned skyward, and there is my house. The song Wir sterben niemals aus started, followed by Vergessene Kinder. I knew immediately what would be my eternal legacy.

*Written in 2009 and translated in 2013, this is no longer a representation of my current style.

Advertisements