Сета

sunset

Високо стреми мистично се шири

Небо у дубине тајне оклева

Снева кишу што је са сунцем мири

Кроз тихо устрептале боје вири

 

С мишљу да се рађа умире живот

Опет недостижан и засенчен у

Миру лепоте нади шаље кивот

sundown2

Заталасан бојом

Узнемирен силом

Твојом

Успомене вилом

Чак и душом милом

Називам

Својом

 

Како стићи

Како прићи

Зар смрти отићи

Жалост заобићи

sunset1

Пригрливши спокој

Фениксових рана

Са сузама дана

Напустих тог бана

 

Мом срцу отад говори

глас свечан

У животу кратком све трен

је вечан

06. 09. 2011.

*Photos of the sunset were taken with the mobile phone through the web [with narrow, green squares (to prevent insects from flying into the house, of course) on the window]. Branches, roofs, negative effect (and the inattentive hand motion I made while capturing first photo) came up as a failed attempt to preserve ephemeral and spectacular dance of spectrum.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s