Throwback 2

Закорачих у непознато. Нова лица, мириси, слике – све се врти и ковитла. Где сам? Паника. Страх. Изгубљеност.
Осврнух се. Некаква дугачка и бљештава светлост полако се удаљава. Где је мој живот? Куда сад? Шта учинити? Где наћи упориште и спас? Како зграбити времеплов и запловити натраг у бајковиту стварност?

Нови глас, а опет тако познат. Друго лице, али стара маска. Пенушави вртлог креће ми у судар. Бол. Мртвило. Сећање.

Слабашно тело у последњој клупи. Кроз ваздух се пробија врисак. Судари беса и страха, разума и уметности, мржње и жалости.

Праскави удар грома зауставља све. Само моје мисли шетају и живе. Још једном обилазе прве четири године школског живота. Мрште се и плачу. Одлучују да крену даље. Сузе, срећа, успех, подршка… ,,Оставите ме овде,’’ вриштим у себи. Оне не желе да закоче. Враћају ме у непознато. Одупирем се и не желим поново да проживим исто. ,,Вратите ме у право време,’’ глас ми полако нестаје. Јавља се други, узвишенији и чвршћи: ,,Бори се! Победи их! Покажи им да вредиш! Не дозволи судбини да ти каже да паднеш!”

Начинивши један одлучан корак, крећем путем препуним нових пријатељстава, рада и спознаје својих правих вредности. Понекад опет наиђем на онај временски вртлог који ми нежно шапне: ,,Није битно колико нешто траје, већ снага тог трајања, као и твоја способност да све што је вредно сачуваш од заборава.’’

22.12.2009.

referat iz filozofije 15.04.2012

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s