Monastral creatures and Windows

 

This slideshow requires JavaScript.

All photographs were taken in January 2017 by Osore Misanthrope from his partially frozen window.

I decided to make an exception and publish a piece from another writer instead of mine (which are neither written nor translated to English).  Mallarme was introduced to me on my literature classes when I was 17 years old with other fin-de-siècle writers. After 5 years I found time to read more of his works, but nothing could compete with “The Swan”.  I am beyond grateful to my-17-year-old-self and the vary moment I wrote a piece that served as a prototype to my unique style of hermetic prose; maybe that wouldn’t have happened if I hadn’t realized that I can write about one thing while thinking of another (use metaphor, allegory and symbols on new level of complexity). I will continue to follow and develop my style and will never dare to try writing like Mallarme. Poetry is the hardest form to master, even if you’re freaking copy-cat. I don’t even write any. It’s not worth when we already have the king(s) in this area.

Они који не разумеју енглески морају да знају да је претеча мог стила писања настала након упознавања са писцима модерне и дефиницијом херметичности у књижевности, али да тај стил ни данас није реинкарнација симболиста, нити то може бити јер за разлику од њих немам времена, а можда ни довољно генијалности и воље да навежбам поетске вештине.

Превод песме на српски је испод енглеског. 

THE WINDOW by Stéphane Mallarmé (1842-1898), translated by Jethro Bithell

Tired of the fetid smell that climbs and sticks
In the banal whiteness of the curtains, toward
The empty wall’s great sickened crucifix
The sullen moribund in the sad ward

Lifts his old spine, and, less to see the stones
Sun-lit than to be warm as can decay,
Glues his white haffets and his thin cheek-bones
Upon the panes tanned by a loving ray.

His fevered mouth as greedy of azure is
As when it went to breathe, in days of old,
A virgin skin, and with a bitter kiss,
Long clinging, soils the lukewarm squares of gold.

Drunken he lives, forgetting strainèd herbs,
Cough, clock, the holy oils, the bed he dies on;
And when the evening bleeds upon the curbs,
His eye, where gorged with light is the horizon,

Sees golden galleons on a purple stream
Perfumed, as fair as swans are swim in trance,
Cradling their lines that with rich lightnings gleam
In a great sloth steeped in remembrance!

So, taken with disgust at hard-souled men,
Whose only appetites root in the dung
Of happiness, and, stubborn in the fen,
Offer it her who suckles them their young,

I flee, and, glued to every window, muse,
Turning to life my shoulder loathing it,
And in their glass washed by eternal dews,
Gilt by the chaste morn of the Infinite,

Reflected am an Angel! and I die,
And love, in panes of Art with mystery gloomed,
To be re-born, dream-crowned, in the earlier sky,
Where Beauty first burst from its bud and bloomed!

But Here-Below is Lord and Kind, alas!
Disgusting me even when I breathe my Rose,
And the vile vomit of the human ass
Makes me before the azure hold my nose.

Is there a means, I with the Bitter hedged,
To smash the glass the brute defiles, and flee
Into the azure with my wings unfledged
–At the risk of falling through Eternity?


ПРОЗОРИ, Стефан Маларме (превео Коља Мићевић)

Стрт болницом тужном и тамјаном смрадним
Што лебди кроз бедну белину завеса
До распећа растуженог зидом празним,
ту самотник мукли стара леђа стреса,

Гмиже, ал не своју трулост да открави
Већ сунце да види на земљи, да слепи
Беле длаке, кости и лик свој мршави
Уз прозоре које спалиће зрак лепи,

А усна, плавети модрикасте гладна,
Таква, млада, знаде благо удахнути,
Једна чедна кожа и од некад! сад на
Топла златна окна спушта целов љути.

Пијан, живи сметнувши ужас светих уља,
Чајеве, часовник, и кревет одређен,
Кашаљ : и док вече кроз црепове куља
Оку му, низ видик светлошћу омеђен,

Види златне лађе, лепе ко лабуди,
На реци мирисној и рујној док снене
Њишу жут и богат сјај што низ њих блуди
У нехају силном пуном успомене!

Ужаснут гадошћу створа душе тврде
Што плива у срећи где му чак и глади
Једу, и што тражи упорно ту смрдеж
Да да жени која храни пород млади,

Бежим и качим се по окнима витим
Окрећућ животу леђа и , пун сјаја,
У стаклу им, спратом росама вечитим,
Које злати часно свитање Бескраја

Анђелом се видим, и тад мрем, и љубим
– Нек прозор уметност буде, ил страхота –
Да васкрснем, носећ сан свој као рубин,
На претходном небу где цвета Лепота!

Ал, авај! Овде је газда чија снага
И у том безбедном стану ме салети,
А мрски испљувак Глупости ме нагна
Да зачепим себи нос испред плавети.

Могу ли, ја који знам укус чемерја,
Да разбијем кристал коме звер пакости,
И побегнем, са два крила ми од перја
– Изложен да паднем за време вечности?


Advertisements

2 comments

    1. Већ сам одрадио, објавићу 6. маја и 4. јуна. Трудим се да редовно проверавам небо не бих ли опет ухватио чаробни сутон. 😉 Очаравају ме боје каквих нема ни на једном платну, а камоли у пикселима.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s