gothic prose

Освета прегаженог леша

Theodor Kittelsen – Mor der kommer en kjerring

Сунце је заслепљујуће и снажно. Силни зраци гордо се размахују ширећи наизглед вечну врућину и умор.

Овде доле тако је несносно, мучно, готово безнадежно и мртво. Таласи агоније преплићу се са свеприсутним вребајућим пипцима – крвавоцрвеним, слаткасто пецкавим и бљештаво врелим. Болни аплаузи клизе одозго. Грч, нека стега, ланац који се све више затеже. Кратак, очајнички ропац. Пламен букти пепеластим смрадом. Неме крике леди прогресија прљаве славе, успеха и таштине. Савршенство расте заборављајући своје труле стазе којима сада путује време.

Свеже плаветнило нежног Косача одраста у све лепшем тамњењу и претећем сјају. Високо горе, дуго сечиво натапа се све хладнијом крвљу.

28.03.2012.

Theodor Kittelsen – Fattigmannen

Advertisements

Глас упозорења

Занемарено пророчанство

Корени његови никоше на Западу. Зажари се муниција и двојица се поклонише Манифесту. Једно царство се расцепи у двојном споју, а Капитал тада рече своје. Разјарени и напаћени дигоше главе. ”Куда сад?” чуло се у ваздуху мирисном од барута. Земља гута дрво и свеће.

Видим. А знајте и ви! Кад снег крваво заблиста у гладној ноћи Истока царски пурпур ће да избледи. И тада ће се знати – комунистичка револуција однела је трофеј.

Видећеш леш; не један, пет – читава гротескна костурница, још свежа и млада, кидаће ти очи. Познаћеш беду и зло; самртни грчеви у стомаку или један хитар метак биће доста.

Али, не! Ти не умиреш! Спознајеш страх, патњу и тортуру! Не смеш да мислиш, не можеш да живиш, па чак ни да трепнеш. Јер неко је ту, увек је неко ту за твојим вратом!

Зидови су добили уши, а ти си изгубио трећину свог тела. Или спокојно спаваш у својој кожи док те не пробуди амбисални тресак. И тада изненађење и неизвесност замењује пакао препун гнева.

Једна личност, једна истина, један култ и једна завера црвене се над једним пространим јадом.

Нико одавно није видео дугу; још од онда када је рањена отрчала заклевши се да више никада неће доћи да заблиста. Само муња праска негде високо и на вашим уснама остаје вапај за смрћу.

16.01.2012.

TASS_14

Волк-моралист

The Moralistic Wolf (A Fable), July 19, 1943

 

Deafheaven – From The Kettle Onto The Coil (превод и интерпретација)

Од најранијег детињства бивао сам сведок и жртва деструктивности љубави и мржње; не подржавам усмеравање ових емоција на људе, те варљиве и ништавне еволутивне изопачености.

Овај текст оличава коб љубави.  Првобитан превод наслова је Из чајника на плотну, али сматрам да се доле наведени боље уклапа у концепт белине. Сачувана је елиптичност као омаж мом стваралаштву.

From the Kettle Onto the Coil

Stagnant strangers romance on crowded pathways below admiring the stage’s glistening coat. The reflection on the sill giving the cheekbones their due. Praising the worth of porcelain skin. My shades of blonde dancing in the high sun. I gave labor to the grief. To the squinting spectator who drank in the despair as I tiptoed off the plane of existence and drifted listlessly through the velvet blackness of oblivion. I am what I always was. Gleaming and empty.

Млеко је просуто

Непомични незнанци у романси на загушеним путевима пред чијим бљештавим скутима не кличу. Одраз на симсу велича јагодице. Одликовање порцеланске коже. Сенке мојих плавих влати плешу са Сунцем у зениту. Посвећујем се жалости. Чкиљећем посматрачу који је заронио у очај када сам се искрао и безвољно одлутао у баршунасто црнило ништавила. Исти сам као што сам одувек био. Беласкав и празан.

Интерпретација

Два дегенерика се љубавишу на сред пута игноришући смртоносне фарове. Преживљавају. (Рецимо да је ово патетични приказ преласка улице, и то ван зебре.) Док су се догегали до куће већ је било подне (Сунце у зениту), па се може претпоставити да смо их у (пешачком) саобраћају затекли пред зору с обзиром на фарове. Друга могућност је да бљештавост на путу/шеталишту не потиче од фарова, већ од сунца које се одбија са стакала и метала моторних возила или одоре небитних пролазника. Била ноћ, био дан, није толико битно. Кључан је контраст: белина драгоценог лица наспрам сопствених сенки, остављање ♀ партнера који чкиљи на сунцу и повлачење у таму обливиона. Очигледно је величање друге особе и сопствено ниподаштавање. Он је инкомпатибилан са светлошћу, наглашава своје сенке и беласкавост и опонира их бљештању и величанствености белине. Најужаснија, сабласна белина потиче од сазнања да он жали због свог поступка и сматра себе празним. Идеје: САМОВРЕДНОВАЊЕ КОЈЕ СЕ ЗАСНИВА НА ПРИСУСТВУ ВОЉЕНИХ СЕ УНИЖАВА ДО НИШТАВИЛА; ЉУБАВ УСМЕРЕНА НА ДРУГЕ ЉУДЕ ЈЕ НИШТАВИЛО; ОДСУСТВО САМОПОШТОВАЊА И САМОЉУБЉА ЈЕ НИШТАВИЛО; КРИВИЦА ЈЕ НИШТАВИЛО (млеко је просуто/из чајника на плотну); ЉУБАВ КАО ЗЛОЧИН И КАЗНА.

Понирањем у песимум ова песма заједно са текстом вешто избегава патетику и клише. Окорели блек металци сигурно виде управо супротно – он се нашмркао и по ко зна који пут изгубио у ноћи заборавивши њено име, а она, јадна и скрушена, посеже за чашицом да залије бедак (drank in the despair).

Инструментализација, вокал и текст савршено временски и значењски синхронизовани: