Ablaze

(more…)

Advertisements

Experimental photographs

(more…)

Monastral creatures and Windows

(more…)

Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Мефистофелес о људима…

Одломак из Гетеовог Фауста [281-307]:

МЕФИСТОФЕЛЕС (сам):

Кад си већ, Боже, опет амо свратио

Да питаш како смо и шта све ново има,

А наклоност ми обично досад ниси кратио,

Ево и мене опет заједно са свима.

Опрости, крупне речи зборити не бих знао,

Па макар ми се ту ругали сви;

Јер, да се ниси смеха одвикао,

Мом патосу би се смејао ти.

Ја ништа не знам рећи о Сунцу и о васиони;

Видим једино људе и како се пате они.

Истога кова вазда земљин је мали бог

И настран, к’о и првог дана свог.

Мало би боље живовао

Да му небеског сјаја

Одблесак ниси дао;

Он зове умом то, а ума сав му смер

Да буде зверскији но свака звер.

Он ми се чини, уз ваше допуштење,

Као скакавац, дугоного створење

Што само лети, скаче, па у трави

Сместа се опет старом песмом јави;

Па бар да из те траве поново не узлеће!

Не, он ти гура нос у свако смеће.

 

ГОСПОД:

Зар немаш ништа друго да ми каже?

Оптужбе, само, к’о и пре излажеш?

Зар ти на земљи ништа потаман не изгледа?

 

МЕФИСТОФЕЛЕС:

Не, Боже! Сматрам да је онде јад и беда к’о што увек беше.

Људи се муче к’о кукавци сињи,

Па чак ни ђаво више не мари да их кињи.

О смислу

За промену мало конкретних мисли о суштинским темама свеприсутним у мом стваралаштву.

СМИСАО ПОСТОЈАЊА (материје – свега што постоји) лежи у РАЗЛОГУ тог постојања. Да ли је погрешно увести аксиом да је материји потребан разлог да би постојала? Није ли потрага за смислом само одраз човекове потребе да свему нађе узрок, уз питање зашто? Не знам, не знам… 

СМИСАО ПОСТОЈАЊА ЖИВОГ (свих живих бића) лежи у РАЗЛОГУ тог постојања (пример горње црвене тврдње).

Сматрам смисао несазнатљивим (или непостојећим?), али верујем да је СВРХА човековог живота остварење психичке стабилности/оптимума и да је она недостижна (као и сваки други идеал/савршенство), а љигавцима неупућеним у науку који верују да су је досегли поручујем да се присете да је нису одржали све време свог живота, као и да нису упућени у значење термина оптимум и песимум у мом светоназору (овде то нећу експлицитно објашњавати јер је присутно у херметичним литерарним радовима).

Додатна компликација настаје ако се осврнемо на све ово и/или дозволимо себи да поверујемо у бунцање сваког филозофа.

Живо(т):

  • период који прође од постанка (рођења) до смрти јединке
  • скуп самоодрживих процеса подложних еволуцији
  • термодинамички систем који смањује ентропију (повећава негативну ентропију) и повећава Гибсову енергију (укроћени хаос)
  • као обуздана случајност – од исконске супе до гњиле материце
  • Опширна, дескриптивна (и незадовољавајућа) дефиниција живота базирана на 11 аксиома молекулске логике живих сиситема може се прочитати у уџбенику званом Динамичка биохемија (Тописировић, Фира, Лозо), на странама од 1 до 5 (што је заправо једино суштински важно у том ужасу од 619 страна).

*нерешена питања и парадокси у биологији

panzer

by Osore Misanthrope

~~~~~~~~~~~ Melanholija ~~~~~~~~~~

It is impossible for me to capture stunning colours of sunset from my house without turning solarisation effect on/as long as I’m too lazy to go into the attic.

IMG20160525_002

taken on the 25th of May, 2016

IMG20160415_001

taken on the 15th of April, 2016

sunset1

taken on the 19th of April, 2012

Ужасан ми је видик, немам отворено западно небо ни добар фотоапарат уместо јадне камере на телефону да забележи разнобојност сутона.

Обогаљени водопад

Као котрљање неокруглог
Заглибљено скакуће
А саплиће се глатко

Смехотресно голицање
Бодљикаве жице
Сечивасте

Рендајмо ткива

Ограда је жива
Кроз телеса плива

Попут слатких клопки
Чупају језике
За ужину
Сити
Не
Никада
Да
Увек
Празни

Тркачи оштрих круна
Тих преса што пљују мозак
И кикотав пар окица
У правцу север-југ
Сневао би песму

Налик на црну рупу у штуцању пред
Огледалом одлучује да сажваће одраз
А опет се враћа у гужву крематоријума
Грају оргија

И као да се сада буди
Наштакан на туђе кости
Падајући куди
И одозго суди

08.11.2015.