Electrophoretic transformation

(more…)

Advertisements

~~~~~~~~~~~ Melancholia ~~~~~~~~~~

It is impossible for me to capture stunning colours of sunset from my house without turning solarisation effect on/as long as I’m too lazy to go into the attic.

IMG20160525_002

taken on the 25th of May, 2016

IMG20160415_001

taken on the 15th of April, 2016

sunset1

taken on the 19th of April, 2012

Ужасан ми је видик, немам отворено западно небо ни добар фотоапарат уместо јадне камере на телефону да забележи разнобојност сутона.

Обогаљени водопад

Као котрљање неокруглог
Заглибљено скакуће
А саплиће се глатко

Смехотресно голицање
Бодљикаве жице
Сечивасте

Рендајмо ткива

Ограда је жива
Кроз телеса плива

Попут слатких клопки
Чупају језике
За ужину
Сити
Не
Никада
Да
Увек
Празни

Тркачи оштрих круна
Тих преса што пљују мозак
И кикотав пар окица
У правцу север-југ
Сневао би песму

Налик на црну рупу у штуцању пред
Огледалом одлучује да сажваће одраз
А опет се враћа у гужву крематоријума
Грају оргија

И као да се сада буди
Наштакан на туђе кости
Падајући куди
И одозго суди

08.11.2015.

Поетика симболизма

Осоре Мизантроп укратко о свом стваралачком маниру

Већини симболиста је реални свет којег се толико одричу само полазиште за изградњу симбола и музикалности (којима треба да се наслућује онострано). Реални свет*, свет науке, чињеница које пролазе обраду кроз субјективно и динамично ткиво моје личности је срж сваког херметичног дела које напишем; ту су свака реч и реченица чиста алузија на неки симбол (ствар, појаву, ситуацију) који се односи на субјективне истине које евоцирам. Из овога се види да постоји двострука трансформација онога што сам као писац хтео да кажем; попут светлости која се прелама кроз призму, информације се прерушавају у симболе, а онда симболи тј. ти расути зраци пролазе кроз другу призму или сабирно сочиво где се сажимају у речи и реченице присутне у самом делу.

оно желим да уткам у дело > симболи > евоцирање симбола (пречесто немогућим асоцијацијама)

Поред овог ултимативног симболистичког манира у неким ситуацијама и делима сам користио и симбол уместо симбол симбола, али он се не може одгонетнути без познавања читаве симболичке ситуације која се евоцира. На пример, у Оклопништву је симбол јасен, али крилати клинови су један од симбола симбола, а без одгонетања свега тога односно без поседовања правог кључа, немогуће је стићи до сржи; због тога већина мојих дела поседује објашњења. Зашто нисам директан већ херметичан? Зато што је херметична проза естетски идеал који покушавам да досегнем и оличење је самодовољности, о чему сведоче пасуси који следе. Другим речима, овај блог постоји да би радови успели да ме надживе (онлајн форме трају дуже од папирних). Није битно да ли ће их неко читати јер херметизам и није намењен читаоцу, битно је само да постоје. 

*Колико умова, толико светова.


Наведени су само цитати који се неоспорно могу односити и на моје стваралаштво (херметичну прозу и поезију).

Жан Мореас (Манифест симболизма): Основна особина симболистичке уметности је не дозволити да се доспе до сржи саме Идеје.

Пол Валери: Моји стихови имају онакав смисао какав им се даје.

Стефан Маларме: Кад се предмету каже име, уништава се три четвртине онога уживања у песми које се састоји у постепеном погађању: наговестити и евоцирати – то је оно што машту усхићује. | …певати значи: у свесно оствареној тами призивати ствари помоћу алузија, а не директних речи.

Звонимир Костић (Стефан Маларме – отац модерног херметизма): Песми није циљ никакво саопштавање, она мора остати отворена и за даље стваралачко ангажовање и домишљање могућих значења што сада стоји у искључивој ингеренцији читаоца. Читалац модерне поезије постаје са-чинитељ песме, којој се мора предати потпуно, као што наркоман, који се предаје халуциногеним тварима, урања у раскошно ништавило властитих иреалних светова.

Вујадин Јокић о Полу Верлену: Песимизмом и меланхолијом испуњени су сви његови стихови…

Марсел Рејмон (Бодлерове универзалне аналогије): Песник узима од видљивог света оно чиме може да створи симболичку визију себе самог: он од њега тражи средство да изрази своју душу.

Артур Рембо (Писмо видовитог): Оно што човек који хоће да буде песник мора пре свега осталог да проучи јесте његова сопствена и потпуна свест; он истражује своју душу, он је надзире, искушава је, изучава је. (…) Ствар је у томе да своју душу треба учинити чудовишном, попут трговца децом, него шта.

Звонимир Костић (Рембо: Пијани брод): Пут песника није само тотална интроспекција, већ и стално искушавање самог себе, самомучење и немилосрдно самоиспитивање.

Звонимир Костић (Родоначелник Шарл Бодлер): Бодлер је од Едгара Алана Поа преузео  естетичко начело да се уметник не сме препусити случају и интенцији. (…) У свим биографијама уклетих песника као општа места појављују се неприхватање официјелне критике, непријатељство и неразумевање средине буржоаског друштва, усамљеност и осуђеност на малу публику, неспоразуми најразличитијих врста. С једне стране, то је веома логично: песник престаје да буде национални бард, пророк, или гласноговорник свима разумљивих идеја и истина. Он је сада усамљеник који се, као древни алхемичари, бави искључиво својим светом, говори неразумљивим језиком, али и не хаје за то колико ће га и како разумети: он читаоцима саопштава често болне и грубе истине о животу и људској природи – далеко од свих постојећих правила о тзв. лепој књижњвности. | У поезији се све чешће појављују негативне категорије и потискују све остале: опијеност суморним и негативним аспектима живота, чудиовишност, гротеска и гримаса.

Бодлер: У читавој композицији не треба допустити да промакне ни једна једина реч која није интенција, која не тежи, директно или индиректно, да оствари унапред замишљени циљ.

Душко Бабић (Песникова уклетост): Песник – ако је заиста песник – не може избећи сукоб са својом околином; у очима простог света он је дангуба, смешни јадник неспособан да живи као нормалан свет. (…) Песник је изабрано биће коме је поверена моћ да отвара врата тајне, да побеђује границе ”гнусног битисања”, да прометејски пркоси ударима судбине; с друге стране, он је осуђен да буде проклет и презрен, да му у животу увек буде тесно и мучно. Песник је биће које пати, и зато што га околина не разуме, али још више, због самог себе – јер је за патњу предвиђен, јер је песник.

Миливој Солар (Зачетник модерне поезије): У закључним деловима ”Цвећа зла” насловљеним ”Побуна и Смрт” обрађује се последњи покушај револта и тражи смирење у смрти која је ”оно потпуно непознато” и стога само негативно одређена могућност спаса. (…) Песник себе сматра отпадником од друштва и побуњеником против свега што је означавало традицију.

Хуго Фридрих (Језик и апсолут): …долази до изражаја уверење да постоји сагласје између песништва и магије, а не да се ради о некој стварној припадности песништва окултним круговима. (…) Малармеова лирика отеловљује потпуно самотништво. Њој није стало до хришћанске литерарне традиције. Она се одриче сваког мешања са савременошћу. Она одбија читаоца и никако не жели да буде људска. (…) Стварност доживљава као нешто недовољно, трансценденцију као ништа, а однос између обоје као неразрешиву дисонанцу. Шта остаје? Један говор који своју евиденцију има у самом себи. Песник је потпуно сам са својим језиком. Ту он има свој завичај и своју слободу.

Виктор Жмегач (Поезија европског симболизма): Поклоници естетицизма лепоту сматрају нечим што је само себи сврха, што је потпуно независно од свих осталих животних појава. Често се у вези са тим наводи гесло неких француских уметника: “L’art pour l’art” (уметност ради уметности), а то ће речи да уметник, стварајући своја дела, не служи ником другом до уметности самој, јер уметност не треба никаква оправдања за своје постојање. Из овога произилази сазнање да уметника за друштвену заједници ништа не везује – осим језика, па и то само у извесној мери. (…) И ова уметност, као и натурализам, на прикривен начин изриче осуду грађанском друштву, које уметника тера у осаму. (…) Као једино уточиштео стаје уметност, па зато она мора бити редак плод одабраног укуса, производ који стоји “изнад живота”, посвећен и приступачан само кругу тананих љубитеља. Појам чисте поезије постаје узор и циљ свих оних песника који су искрено уверени да чак и помисао на неко ванпесничко, рационално, практично деловање понижава и сакати поезију, њену тајанствену и магичну снагу. Уметничко дело стога не може и не треба бити разумљиво свакоме; штавише, оно је – по речима једног истакнутог представника епохе – тајанствена творевина за коју читалац тек мора пронаћи кључ. И речи ће употребљавати и слагати песник онако како би их ослободио примеса из свакидашњег говора те помоћу њих што чистије изразио своја бирана песничка привиђења. Речи су знакови (симболи) који под рукама песниковим стварају нове светове, поетичну стварност, која може бити потпуно независна од реалног света у коме живимо; одатле и назив симболизам.

Оно што симболисти губе жртвујући логички смисао обилато им надокнађују чари које налазе у музичким лепотама језика, у звонком складу гласова што ће их песник знати постићи одговарајућим распоређивањем и подешавањем речи. Распоред гласова, богатство риме и обиље ритмова – све то повезује језичке знакове у целину која шаренило слика заодева у опојно музичко рухо. Није ни потребно да се такви текстови “схватају”; довољно је да се предамо њиховом чаробном деловању. (…) Било би погрешно сматрати да је естетицистичко песништво пуко играње речима, разонода доконих естета без искреног уметничког порива. Напротив, у целој историји књижевности тешко ћемо наћи песнике који би с толиком одговорношћу и дисциплином приступили обликовању својих дела. Стога се њихов стил често назива “формалистичким”, што би свакако требало значити да форми, односно начину како ће нешто рећи, поклањају више пажње него ономе што ће рећи. (…) И за дела естетицистичког периода важи начело стилског склада, и њима “садржина прелази у форму, а форма у садржину”. Бирани, неговани облик и танано угођена језичка музика одговарају одређеној садржини, песничком свету који управо на тај и само тај начин изражава песникове намере.

Најчистије узорке стилских схватања у периоду естетицизма пружа лирика. Лирски је израз за песника-симболисту оно подручје на којем ће помоћу звучности и сликовитости језика најскладније остварити своју визију лепоте, свет који је замишљен као уточиште. У тај свет естетске осаме ретко када допире животна бука свакидашњице; сетним и помало уморним расположењима одговара самоћа негованих вртова, јесењи пејзажи, ноћна атмосфера, тишина затворених просторија. Сва (мило)звучност ове поезије као да и не познаје осећање искрене радости; сва лепота у њој засењена је неком тугом. Саме ће нам песме рећи да је то туга осаме коју је песнику наметнула средина и коју он негује – немајући други излаз. Где друштво, друштвени идеали песника више не надахњују и не одушевљавају, тамо и човек, друг песников неће заузети достојно место у уметничком делу: лирика естетицизма удаљава се и од човека, па нам се чини да се песник у свету ствари и природе креће потпуно сам. Штавише, и саме ствари, беживотни предмети, знају вољом песника проговорити и описати свој свет тишине.

Разумљиво је да овакво песништво може презрети језик каквим се свако може послужити и који служи општењу међу људима, животу у заједници. Смеле метафоре (које често повезују подручја међу којима нема логичке везе) и неразумљивости у синтакси (у грађењу реченица) пристају језику који се не обраћа свим људима, припадницима језичке заједнице, већ је разумљив само песнику, или уопште и не жели изразити било какав одређени, незаменљив смисао. 

ПЕЋИНАРЕЊЕ (креативна пракса/оглед/изазов)

Сазнавши да сам одабран као учесник фанзинa Либрарион, одлучио сам да га умножим и поделим и на тај начин прославим то што је неко уважио мој рад. Коме, питао сам се. Ко ће бити изабрани? Направио сам списак оних који су макар једном препознали нешто из мог стваралачког опуса као уметничко, а до којих могу да допрем (неки квалитетни људи са којима нисам у контакту или их не виђам су аутоматски испали). У септембру/октобру 2015. сам осмислио Пећинарење које би на крају било крунисано предајом фанзина. Све се одвијало спонтано. Најпре сам помислио да би нека посвета била погодна. Будући да презирем клишеиране здравице/жеље/поздраве који се обично шкрабају у сличне сврхе, знао сам да се морам сваком поLIBRARIONнаособ обратити тако да директно контактирам његову суштину како би се особа одмах препознала. Подразумева се да би то било пар речи у мом стилу, некој свевременој метафори епитафске снаге, без драгичења/дражевања (кованица за оно бљутаво драги/драга). Да бих то написао, било ми је неопходно да веома добро познајем примаоце, њихову суштину. Идеје су ми се махнито јављале и убрзо је устоличена финална форма предаје која надмашује сам чин и израста у неку врсту игре, експеримента. Намерно сам је осмислио тако да учесници не троше време и напор (јер су презаузети и вероватно нису претерано заинтересовани), већ да сав стваралачки терет остане на мени; у супротном би све било много боље.

Пећинарење сам поделио на етапе, тзв. искораке. Нулти искорак је инаугуративни. Сваки учесник добија папир на коме потписом (псеудомим дозвољен) потврђује своје приступање Елити подземља, а то исто чини и на папиру за колективне потписе (са истим текстом) који остаје у мом поседу. Сама театрална терминологија (а камоли цео концепт!) ме је до последњег момента предаје ових папира плашила да ће им деловати исувише накарадно или карикатурно, ridiculous, а да се то не би догодило и овде, мораћу да пружим објашњења. По дефиницији, елита је група која има моћ – способност постизања добровољне послушности (због чега је легитимна). Ако ово памтите дословце као ја (јер сте схватили да социологија захтева прецизност и да не можете као несоциолог својим речима да је постигнете, што не значи да ћете памтити од речи до речи и оно што није дефиниција!), онда нећете имати проблем да схватите и њена наизглед шира, модификована или недословна значења. Подземље је истоветно енглеском underground. Елита подземља је у контексту Пећинарења група надпросечних људи склоњених од очију јавности (под земљу) у својим интелктуалним, уметничким и духовним подухватима. Један од разлога што је све названо Пећинарење сада би требало да буде јасан, али то не значи да некоме и даље ово не звучи рогобатно јер не осећа припадност underground круговима, не сматра себе отпадником од друштва попут француских симболиста, блек металаца и панкера или макар необичним човеком згроженим примитивизмом и учмалошћу обичног. Пратећи концепт Либрариона (lo-fi, DIY естетика), овај подухват се обавља искључиво face-to-face, учесници добијају папире са искорацима, нешто попут упутства, а не електронску форму; одговарају на искорак мозгом, а не куцкањем по тастатури и буљењем у фотографије на mainstream мрежи. Очекивао сам реакције типа хоћу да знам о чему се ради, потпуно су природне и произилазе из знатижеље, потребе за извесношћу и страха да се не увале у нешто непожељно, најблаже речено. У нултом искораку је написано да учесник има право да постављам питања, али нико нема обавезу да му на иста одговара уколико их сматра неадекватним у датом тренутку/етапи, што би требало да указије на то да учесник не сме да зна о чему се ради док не дође време за то. Можда нисам добро формулисао текст, а можда сам погрешио циљну групу, просудићете сами. Марину Абрамовић нико не пита да му објасни перформанс на који је дошао, зар не?

Први искорак гласи: шта је моја суштина. Учесник треба да одговори кратко и концизно, једном речју, синтагмом или реченицом за које је остављена једна црта (некима ни то није било очигледно). Подразумева се да свако може да одреди координатни систем у коме ће тражити своју суштину. Од мене су као навигационе инструкције могли да добију карактерисање суштине као оног аспекта наше личности који нас недвосмислено одређује, без којег не бисмо више били иста, већ нека друга личност. Треба се запитати: Шта сматрам најбитнијим код себе? Шта ме чини посебим? Која је то срж без које би моја личност била празна и некомплетна? Суштина је заправо несазнатљива, постоји само наша убеђеност у њену одређеност која се може променити услед динамике личности. Филозофска природа овог искорака ме нагони да идеји о суштини приступим са тезама и контратезама, али ћу се овде ипак суздржати. Иако своју нисам тражио ни пар секунди, а већ сам је идентификовао, учесницима је било тешко да је нађу. Од 21.01.2016. када је први искорак почео, па до 26.05.2016. када сам одлучио да прекинем искорак и уручим фанзин ономе ко жели, само једна особа ми је доставила одговор, иако су сви способни да мисле.

Оно што је било планирано јесте да напишем о сваком учеснику највише по пар реченица у херметичном стилу имајући на уму њихове суштине, а затим их све ставим на папир уз упутство: одабери реченицу која ти је најблискија и напиши зашто, а под назнаком Други искорак: (само)спознаја. Намеравао сам и да изменим реч најблискија како не би све било толико очигледно. 

Трећи искорак: ко сам ја. (Можда боље звучи без тог ја.) Требало је да сваки учесник добије реченицу коју је одабрао под именом онога на кога се та реченица односи (+ Librarion #3).

Четврти искорак: утисци, рефлексије, предлози, сугестије, жалбе, молбе, сврха пројекта и питања која у мени покреће…и све остало! 

Стил који сам развио у поетској прози називам херметична проза јер је затворен, неприступачан, препун елиптичних реченица, симбола, чудних граматичких структура, намерних грешака, инверзија… Идентичне карактеристике се пришивају и Стефану Малармеу, оцу модерног херметизма чије важне одлике можете видети у овом исцрпном тексту; наведене су и сличности и разлике између модерног и (античког) окултног херметизма, од кога се ограђујем. 

Сврха пројекта (питања и теме који се проналазе, ископавају, претресају):

  • опипљивост херметизма и раскинути троугао писац ~ дело – – читалац,
  • наслућивање оностраног,
  • примена уметности,
  • (само)спознаја,
  • отпор према онлајн интеракцији,
  • потрага за спиритуалним, међу нама и у нама, овде и сада,
  • развијање сензибилности,
  • јављање низа питања, попут: Шта ме чини човеком? Колико времена трошимо на тричарије, а колико на медитацију? Зашто живимо овако? Можемо ли да искористимо лоше околности у сврху квалитетног битисања? Шта ме одиста интересује? Јесам ли срећан/а и зашто; због чега су ти разлози велики и важни? Шта ми је најбитније и због чега? Какав свет желим, а у каквом сам приморан/а да живим? Могу ли да мењам свој свет не мењајући туђи? Шта је уметност? Зашто (ни)смо сами? Ко сам? Нужност и природа социјалне интеракције…? Смисао и сврха живота и постојања…? Човек као трагач…? Начин трагања спрам циља…? Разлог трагања…? Лепота и нужност пећинарења…? Приземност, приземљеност и уземљеност…? Лепота откривања и сазнавања смождена информацијама које се присилно сипају и неконтролисано просипају.

Пећинарење је добило назив по елементарној методи мог стварања и подразумева мрачну интроспекцијупесимистично промишљање и трагање за универзалним истинама неопходним за изградњу уметничких дела тешке лепоте (естетицизам; ризничарење) која отуда имају само један кључ (херметизам опализација) и покушавају да надиђу пролазност и досегну вечност. Читалац нема кључ и мора да га тражи пролазећи кроз подземне лавиринте и користећи унутрашње компасе за регистровање одаслатих сила.

Етапе су назване искрорацима јер се њима иступа из колотечних стања и збивања у нешто ново, потенцијално вредно и значајно. Кретањем кроз пећину тражи се благо за ризницу.

Иако је доживело превремени завршетак, Пећинарење је допринело доношењу поверљивог закључка у коме лежи универзална истина чија обзнана би дала читаоцу могућност да се не сложи и тиме се укопа у гроб. 

Осоре Мизантроп сапатницима са Биолошког факултета Бубалитета у Београду шаље последњу поруку: Путуј, Игумане! ;-P

~~~ Diary: Summer Depression 2015 ~~~

Warning! This post is about different seemingly non-important factors that actually contributed to the fact that I’m splattered in faeces of life. 

(more…)

Церебрална декомпозиција

Шта?

Монохромни фецес облива збуњену ретину.

Више се и не сећам од када ми зуји у ушима.

Акциони потенцијали све ређе дивергирају асоцијативним зонама.

Будим се спреман да поново заспим.
Умирем стално, али никада трајно.
Ноћас су црви донели цврчку виолину.
А мене је пробудио ледени зној.

Дефицит серотонина. Малигнитет пролиферативних туморских ћелија.

Улегнуће на јастуку је мање.

Хиперметропни астигматизам.

Асфалт је био довољно тврд, а кошуља стегнута чврсто.
И када сам се пробудио.
Још даље.
Дрека.
Кричање.
Урлик.
Вриштање.
Цика.
…моја…

Тинитус – само.

…тишина…

“Право,” рекли су.
На путоказу је писало “зашто?”
На свим путоказима.
Ексер пролази кроз дрвени бесмисао. Нема имена, само бесмисао.

Оно није са ове планете. Добро, тако се само каже. Мени су рекли да се за сваки случај прекрстим.

(Похована supstantia grisea је већ досегла colon.)

Какво растакање, дигестија врела!

Кошмари – као.

Опет сам отишло странпутицом.
Зашто?
Копрофилија свуда.

05.04.2015.