осоре мизантроп

Како се чита поезија

(more…)

Advertisements

Згариште

Понекад овде допру одјеци разигране уобразиље, заголицају ме трновитом слаткоћом док препознајем прохладни додир лахора, а онда се утопе у сенке и говоре бледим, нечујним сликама. Наједном ме хвата мрак и као да јездим преко неравног плочника овлаш додирујући мемљиви бедем. Пад тешке кваке праћен шкрипом узнемирава воњ влажних дрвених дасака и он врлуда између вишеструких процепа ношен дахом пригушене месечине. Једна сабласна вештица бешумно узлеће; посматрам њену немирну треперавост док се запућује ка удаљеној светиљци чије чкиљаве искре повремено бивају заклоњене несталним ритмом. Затим спустим поглед и закорачим напред.
Каткад уздрхтим. Оснажени ветар промени смер. Окренем се, али неочекивана горчина ме уштине за очи и паднем у снолики вртлог. Трк преко прашњавог друма остављају жамори немогућих осмеха. Ношен равничарским одајама, губи лиснате зидове и распршује ме бурно. Весла шуме без путоказа. Вртоглави сусрет у камене суновраћен кланце. Каква непрегледна бестрагија! Изнова пустош, стално празнина: учаурени пад над којим ми крваре још топле сузе. Откривен и труо, наштакан зриком и зујањем невидљивих шикара, подлежем даху слепог миша.
Привид торња, рушевног богаља, враћа нас милозвучном сутону. Обличја слободна и лака беже компасима звезда, далеко од зјапећих подрума. Устоличени у љубичасте маглине, жучно се растачемо, ја и ништа.

24.09.2018.

IMG_20180924_162903

преузето из енциклопедије Ризница природе (1969)

Закључавање тавана

       Хладна огледала се пресвлаче у меке душеке над почившим. У даљини врисци, пригушени исцепаним истопинама. Тешки овдашњи топот или последични потоп призивају док не постоје.
       Жарко и безлично, као рељеф у раму са блеском или жиличасти вез кроз таму, док није снило.
       Ходи, рече неко, на поток танак к’о суза што другу сустиже, и памти.
       Непокретна мећава нити сада гаси свећу. Авет, сећа се, пауколика као да је био. Лежаше дуго у формалину – маска смрти са погрешном етикетом. Сто – ево овде – и свитак на њему дуги, лешева стотину без крви у даху ту је почистио.
       Долази заиста ужарено и зубато црвенећи горка испарења. Кида месо и мрви кости; пљује, гута и повраћа. Затим у саксији поново мрзне.
       До следећег пута зовем се нико.

2018.

Кловнов зуб

Вртоглавица гробљанска
На леденој клупи
Тискају се испружене руке
Отапајући већ врели слад
Док ветрови гребу мермер и метал

Ха ха ту смо шарени и снени
Великим сводом као покривени
Музиком мажени и залогајем

На сламчицу смо сузицу
Као балон издували загрцнућем
Пријатним
И опет марширање горе-доле
Цврчи травом кокица и свећа
Се беласа док мени се весело
Кутњак тај смрадни таласа

Memento mori
Не сме да смори
Само тањир лупај
И бунике сади

Епитаф ми овај никад не укради

21.09.2017. (more…)

Естетикус

       Некако, негде, некада, голет ураста израстајући у пејзаж.
       Квазисемипараапсолутнонематеријално у загледању остатка или привида или целине исконског украшеног проистеклим.
       Поглед сунца пуца тихо и полако. Вода трепће и чкиљи. Гласно ветрови надзирући декоришу. Заборављена болна шкргутавост белутка.
       Једна круна у изостанку – изложен је бескрај. Њихови рудници пећинаре вечно. Голицљиви вез и хладњикаво мутни балдахин. Клизавим огледалима отапа и склапа. Са гмизавим стално у зарону – кроз клепет изнова пропада.
       Психотресно. Потчињено самостална у свим лавиринтским амбисима расточена.
       Опсега проширено суженог, поистовећује и греши. Изобличени одрази замагљују и опседају. Мрак без сумрака. Купају искричавост магме. Залогај без знања. Гутају пламсивост.
       Тмина је расплакана. Крајности пониру са скидањем шлемова. Монотони ехо, ни шапутав ни бучан, крвари скучен и пева.
       Широки дуалитет усковитланих осета и слојевитих начела био је клаустрофобичан.
       Непрегледна мучнина.
       А сада, прождирање отрова.

08/09.10.2014.

!!! УЖАСНО ВАЖНО: начињен је уступак и објављено је OБЈАШЊЕЊЕ овог рада зато што је истовремено и самосталан СОЦИОФИЛОЗОФСКИ ТРАКТАТ