Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.
Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије
псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,
сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.
08.06.2020.
PESIMUM 