black metal

(Fri)day off

Instead of publishing my own experimental effort, I decided to make a space for this (avant-garde) black metal syncretism.

I can hear them ranting.
Like a choir of angels, those cunts.

Not singing nor dancing here;
All eyes down for the casting.
Spell trough scraped dry.

Practising our sincerest sorrows;
All full faced to the grind of stone.

The drag of that inert through toil of chained wrought sinew.
Ragged faces turned up to the rain.
Staring down; drawing down the rain.
Staring down; drawing down the rain.
Drawing down the rain.
Drawing down.

All our ears are open / all our eyes are smiling
Gracelessly receiving empty threats of heaven.

As grist to and from these dark Satanic mills.
A barren wasteland dreamt through streets of prescription mist.
There is no attenuating this.
No attenuating this.

Holes in the heart of this city.

Drawing down the rain.

Heaven calling; calling through sewer-gratings.

*lyrics from entire Beware the sword you cannot see album

(I must say this is the only good song by Myrkur and it’s included in this post because it corresponds with the citation below.)

“To us, the driving impulse of black metal is more about deep ecology than anything else and can best be understood through the application of eco-psychology. Why are we sad and miserable? Because our modern culture has failed—we are all failures. The world around us has failed to sustain our humanity, our spirituality. The deep woe inside black metal is about fear—that we can never return to the mythic, pastoral world that we crave on a deep subconscious level. Black Metal is also about selfloathing, for modernity has transformed us, our minds, bodies and spirit, into an alien life form; one not suited to life on earth without the mediating forces of technology, culture and organized religion. We are weak and pitiful in our strength over the earth—in conquering, we have destroyed ourselves. BlackMetal expresses disgust with humanity and revels in the misery that one finds when the falseness of our lives is revealed.

From The Light that Illuminates Itself, the Dark that Soils Itself: Blackened Notes from Schelling’s Underground by Steven Shakespeare

~~~~~~~~~~~ Двосеклина ~~~~~~~~~~~



Још једном подсећам да сваки литерарни рад карактерише слој значења који на блогу не откривам. Фотографије и слике нису овде зато што их је неки психопата поставио. Суштина је у наслову; двосеклина…молба за убиство…врста птице на коју се алудира…(визуелни) контраст…

Шта је, на крају, двосеклина?

Без активних когнитивних процеса немогуће је правилно разумети овај блог.

Објављивањем објашњења окрњио бих уметничко дело, а читаоци би (п)остали шака јада. Уосталом, разлог постојања овог блога је трајно очување радова, а не нарушавање ларпурлартистичког манира и софистициране мизантропије. Најмање желим да ми се гамад овде накупља и да ме погрешно интерпретира, ни сада ни након 150 година. Да, да, и тада ће људи да се роје интернетом што оставља одређену вероватноћу да се неко случајно овде затекне; АКО постоји и најмања вероватноћа посмртног очувања мог духовног ентитета, обећавам да ћу те вечно прогонити, далеки будући читаоче моје прошлости (надам се да си несрећни теиста, вероватно јеси – глупе сорте имају високу адаптивну вредност…инвазивно људство). Надам се и да су човечност и нечовечност постали синоними, хипокризија данас није у кризи, а када је била?

Октобарска ретроспектива

Leonid Pasternak - Throes of Creation

Leonid Pasternak – Throes of Creation


Ego Dominus Tuus



“The proper study of mankind is life.” Forget physics and chemistry; they are only tools to probe living matter. Computers? Merely simulators and modelers for life. The cell is King! (Paul Di Filippo)



Рођење симболичког оруђа.



Када природу перцепира неприродњак…натприродно цвета





AAFCC – new EP!



Стваралачки подухвати исклесани



(Реализовано) савршенство не постоји јер је недостижно попут осталих идеала.

Уметник који не обожава своја несавршена дела је савршено луд.

Јесам ли поменуо да савршенство не постоји?



Опет на сопственој сахрани.



Шта је живот до једна промена у пролазној сталности?



Заборав призива бесмисао.



Прегажен досадом.

17.10.2014. (10:00-14:00)


Обући уметност

2014. (годишња тековина)


Звезда бејах, а сада прах сам.



Смрт оживљава различитост.



Власт аматера.




(из преписке)





Wenn nichts mehr geht или професионална залутаност.

29.10.2014 – ?/∞

Suffering Astrid – Focus on ‘Naturologia’

Suffering Astrid, an underground project founded by Bruno Janiszewski in 2010, became well known for its unique style that converges and melts everything from blackened dronegaze to ambient and dream pop.

Twelve releases have already captured spiritual and transcendental aspects of existence and this is not nearly close to an end. I would like to take you on a personal peregrination through some of the most important ideological elements of the “Natural” masterpiece released on the 13th of July, 2014.

Understanding of the Absolute defined on the album ‘Netheriser’ back in 2012 is crucial for the proper access to ‘Naturologia’.

This equation is telling us something more: Absolute ~ personal truth ~ infinity ~ God. What does it mean?

Bruno embraced Platonic kind of pre-existence and applied it to the Absolute: “The Absolute is a kind of reality that reaches beyond any known boundaries and which constantly evolves. It is a kind of ultimate force, constant in its transcendent values, yet at the same time ever-expanding in its perfect scope. It is perhaps difficult to maintain prolonged contact with it, yet it is something to strive for. When it comes to whether it is everything  or nothing, I would say that it is both. While experiencing the moments of transcendent nature, everything presents itself all at once, creating a unified perception, which simultaneously blissfully turns into nothing, into a perfect state of pure being, not burdened by any unnecessary elements whatsoever.”

How the personal truth is connected with it? “The only truth out there is the one the individual finds for oneself. I don’t believe that there will be ever any key to the meaning of life found, except for that very meaning found by the individual oneself. There is no way any objective truth could ever win over the truth of the individual.”

When asked about God, Janiszewski stated: “For me God, which is perhaps identical with the Abolute, is an infinite force that permeates all the elements of the universe, thus endowing all that is with the universal laws of being. The pantheistic perspective of God seems to be the most legitimate and the one I affiliate myself with.”

‘Netheriser’ shows that the personal truth exists in prenatal time and reveals itself for the first time at the moment of birth and then gradually starts to disappear from our perception and recognition.

‘Naturologia’ acts almost like a guide to the never-ending journey – seeking the truth of the Absolute.

“The term naturologia in my own dictionary means a process which consists of a set of mental actions by which one may attend the immediate and the real as found within Nature. Ideally, these are performed outside any ecstatic and abrupt mental activities. It is strictly a meditative process that helps the individual merge with the constituencies of Nature, which correspond to other planes of the universe (the hermetic axiom ‘As Above, So Below’ is of crucial importance to my ideology). Such a process is to enable the individual to see the things as they really are, as opposed to just mere looking and not seeing. These actions’ aim is to empower the individual with one’s own transcendent self so that one may eventually become transparent and thus see/be all.”


On the structural level, ‘Naturologia’ is composed of two separate and independent, yet connected components: the music and the booklet. This innovative type of syncretism corresponds perfectly with the ideology; recipient should think out of the social context, isolated and in solitude of introspection that externalises itself into nature. Twelve tracks, most of them with the consistent flow of blackgaze guitar walls, are not necessarily to be used as a pattern or a set of rules for finding the Absolute. Their atmospheric sound puts the listeners in meditative, trans-like state and enables them to think in the rhythm of blast beats while imagining beautiful forests like the ones displayed here.

Believe it or not, be prepared on unprepared, love it or hate it, but in the end you will meet Suffering Astrid. It will be the moment when you meet yourself, the spooky hour when everything becomes something and then disintegrates into blissful nothingness.

For more information, visit Suffering Astrid’s:

*Thanks to Bruno for collaboration.


Bruno Janiszewski – Naturologia, Or a Process in the Actual (превод одломка)

Натурологија обухвата идеалистичке аспекте људског постојања, као и оне који се односе на патњу; стога, читава емотивна активност човека одражава се на једине стварне околности лишене било каквих вештачких елемената, односно на природу. Те емоције су свесно начињене доступним уму идивидуе и отуда је могуће извршити одражавање чији циљ је проналажење идеалног места у стварности као што је природа. Током тих сусрета, када се ум и природа стопе стварајући ум у уму Свега, индивидуа перцепира трансцендентни ентитет оличен својим конститутивним елементима – тренутак пажње у континууму.

Природа овог трансцендентног тренутка може да варира, понекад је снажно емотивна, лунарног порекла (што је у вези са спознајом идеала у дну левка патње и других наизглед депресивних одлика), а некада је већ на самом почетку проливена у виду чисте апстракције; без обзира на ту променљивост, чини се сасвим пригодном када се пригрле сви искуствени елементи приликом боравка у стварности који је попут сталног, безвременог, непосредног таласања енергије чији почеци су у невидљивом и неизрецивом. Натурологија има за циљ стварање кохерентног система за индивидуу и њен једини истински и непосредан тренутак, потпуно веран субјективним, а временом и универзалним конституентима.

Фрагменти реалности спајају се у целину без икаквих препрека диференцирањем индивидуе, чиме се стиче насушна моћ над субјективним/универзалним конституентима лишеним спољашњих, хаотичних образаца који обитавају изван природе.

Природа као концепт:

Повлачење у природу не треба разумети као исконски, примитивни повратак прастаром начину живота; њега је човек превазишао уздигавши се временом и изнад еволуције. Природа једноставно може постати образац који прати маштовите напоре индивидуе да достигне чисто бивствовање. Због тога је неопходно решити се свих социјалних валидација тако да преостане само лични, субјективни, сирови материјал спреман да се подвргне процесу трансмутације у коме наизглед чисти ум (у прелиминарним ступњевима достизања актуелног) доспева у трансгресивно, медитативно стање бивствовања. Природа је најчистије место, неокаљано дијалошким валидацијама или било којим другим социјалним аспектом, како је индивидуа схвата још у свом примарном стању. Неки, нажалост, природи и њеним компонентама, на пример шуми, приписују извесна лажна социолошка и историјска својства која само умањују њену моћ у очима тих индивидуа. Када се природа схвати као чиста платформа, надоградња у актуелности је могућа и индивидуа наставља са менталним активностима. Поред апстрактне представе природе, могуће је обавити прочишћење помоћу емотивне сфере ума. Неко се диви лепоти листова прострељаних зрацима сунца – читав пејзаж светлуца у очима посматрача; овакав афективни план за индивидуу је право богојављење, екстатично у односу на статичније и трезвеније сазнање; ипак, могућности су разне. Циљ је спознати актуелност, њену прочишћивачку одлику; чак и када није физички присутна у неком делу природе, индивидуа би требало да има урезану скицу у уму по којој ће се наводити. Поента је у прочишћењу, као и преиспитивању и проналажењу осталих равни апсолута. Човек је превазишао многобројна примитивна биолошка и друга ограничења, тако да му једино преостаје да напредује разоткривајући амбисе и истовремено препознајући актуелност и непосредност као сталне елементе увек постојеће, универзалне истине. Рад трансценденталисте увек сија у својој слави.


природа као концепт

природа као интелигентан механизам

природа као шема

природа као апстрактан ентитет

природа као процес

Природа је ум

Природа је људско биће

*Комплетни списи који прате истоимени албум Naturologia могу се погледати и преузети овде.

*Све фотографије преузете су са овог сајта-пратиоца албума.

Глас упозорења

Занемарено пророчанство

Корени његови никоше на Западу. Зажари се муниција и двојица се поклонише Манифесту. Једно царство се расцепи у двојном споју, а Капитал тада рече своје. Разјарени и напаћени дигоше главе. ”Куда сад?” чуло се у ваздуху мирисном од барута. Земља гута дрво и свеће.

Видим. А знајте и ви! Кад снег крваво заблиста у гладној ноћи Истока царски пурпур ће да избледи. И тада ће се знати – комунистичка револуција однела је трофеј.

Видећеш леш; не један, пет – читава гротескна костурница, још свежа и млада, кидаће ти очи. Познаћеш беду и зло; самртни грчеви у стомаку или један хитар метак биће доста.

Али, не! Ти не умиреш! Спознајеш страх, патњу и тортуру! Не смеш да мислиш, не можеш да живиш, па чак ни да трепнеш. Јер неко је ту, увек је неко ту за твојим вратом!

Зидови су добили уши, а ти си изгубио трећину свог тела. Или спокојно спаваш у својој кожи док те не пробуди амбисални тресак. И тада изненађење и неизвесност замењује пакао препун гнева.

Једна личност, једна истина, један култ и једна завера црвене се над једним пространим јадом.

Нико одавно није видео дугу; још од онда када је рањена отрчала заклевши се да више никада неће доћи да заблиста. Само муња праска негде високо и на вашим уснама остаје вапај за смрћу.




The Moralistic Wolf (A Fable), July 19, 1943


Deafheaven – From The Kettle Onto The Coil (превод и интерпретација)

Од најранијег детињства бивао сам сведок и жртва деструктивности љубави и мржње; не подржавам усмеравање ових емоција на људе, те варљиве и ништавне еволутивне изопачености.

Овај текст оличава коб љубави.  Првобитан превод наслова је Из чајника на плотну, али сматрам да се доле наведени боље уклапа у концепт белине. Сачувана је елиптичност као омаж мом стваралаштву.

From the Kettle Onto the Coil

Stagnant strangers romance on crowded pathways below admiring the stage’s glistening coat. The reflection on the sill giving the cheekbones their due. Praising the worth of porcelain skin. My shades of blonde dancing in the high sun. I gave labor to the grief. To the squinting spectator who drank in the despair as I tiptoed off the plane of existence and drifted listlessly through the velvet blackness of oblivion. I am what I always was. Gleaming and empty.

Млеко је просуто

Непомични незнанци у романси на загушеним путевима пред чијим бљештавим скутима не кличу. Одраз на симсу велича јагодице. Одликовање порцеланске коже. Сенке мојих плавих влати плешу са Сунцем у зениту. Посвећујем се жалости. Чкиљећем посматрачу који је заронио у очај када сам се искрао и безвољно одлутао у баршунасто црнило ништавила. Исти сам као што сам одувек био. Беласкав и празан.


Два дегенерика се љубавишу на сред пута игноришући смртоносне фарове. Преживљавају. (Рецимо да је ово патетични приказ преласка улице, и то ван зебре.) Док су се догегали до куће већ је било подне (Сунце у зениту), па се може претпоставити да смо их у (пешачком) саобраћају затекли пред зору с обзиром на фарове. Друга могућност је да бљештавост на путу/шеталишту не потиче од фарова, већ од сунца које се одбија са стакала и метала моторних возила или одоре небитних пролазника. Била ноћ, био дан, није толико битно. Кључан је контраст: белина драгоценог лица наспрам сопствених сенки, остављање ♀ партнера који чкиљи на сунцу и повлачење у таму обливиона. Очигледно је величање друге особе и сопствено ниподаштавање. Он је инкомпатибилан са светлошћу, наглашава своје сенке и беласкавост и опонира их бљештању и величанствености белине. Најужаснија, сабласна белина потиче од сазнања да он жали због свог поступка и сматра себе празним. Идеје: САМОВРЕДНОВАЊЕ КОЈЕ СЕ ЗАСНИВА НА ПРИСУСТВУ ВОЉЕНИХ СЕ УНИЖАВА ДО НИШТАВИЛА; ЉУБАВ УСМЕРЕНА НА ДРУГЕ ЉУДЕ ЈЕ НИШТАВИЛО; ОДСУСТВО САМОПОШТОВАЊА И САМОЉУБЉА ЈЕ НИШТАВИЛО; КРИВИЦА ЈЕ НИШТАВИЛО (млеко је просуто/из чајника на плотну); ЉУБАВ КАО ЗЛОЧИН И КАЗНА.

Понирањем у песимум ова песма заједно са текстом вешто избегава патетику и клише. Окорели блек металци сигурно виде управо супротно – он се нашмркао и по ко зна који пут изгубио у ноћи заборавивши њено име, а она, јадна и скрушена, посеже за чашицом да залије бедак (drank in the despair).

Инструментализација, вокал и текст савршено временски и значењски синхронизовани: