hermetizam

Puzzle

puzzle-osore-misanthrope-2

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

Advertisements

ПЕЋИНАРЕЊЕ (креативна пракса/оглед/изазов)

Сазнавши да сам одабран као учесник фанзинa Либрарион, одлучио сам да га умножим и поделим и на тај начин прославим то што је неко уважио мој рад. Коме, питао сам се. Ко ће бити изабрани? Направио сам списак оних који су макар једном препознали нешто из мог стваралачког опуса као уметничко, а до којих могу да допрем (неки квалитетни људи са којима нисам у контакту или их не виђам су аутоматски испали). У септембру/октобру 2015. сам осмислио Пећинарење које би на крају било крунисано предајом фанзина. Све се одвијало спонтано. Најпре сам помислио да би нека посвета била погодна. Будући да презирем клишеиране здравице/жеље/поздраве који се обично шкрабају у сличне сврхе, знао сам да се морам сваком поLIBRARIONнаособ обратити тако да директно контактирам његову суштину како би се особа одмах препознала. Подразумева се да би то било пар речи у мом стилу, некој свевременој метафори епитафске снаге, без драгичења/дражевања (кованица за оно бљутаво драги/драга). Да бих то написао, било ми је неопходно да веома добро познајем примаоце, њихову суштину. Идеје су ми се махнито јављале и убрзо је устоличена финална форма предаје која надмашује сам чин и израста у неку врсту игре, експеримента. Намерно сам је осмислио тако да учесници не троше време и напор (јер су презаузети и вероватно нису претерано заинтересовани), већ да сав стваралачки терет остане на мени; у супротном би све било много боље.

Пећинарење сам поделио на етапе, тзв. искораке. Нулти искорак је инаугуративни. Сваки учесник добија папир на коме потписом (псеудомим дозвољен) потврђује своје приступање Елити подземља, а то исто чини и на папиру за колективне потписе (са истим текстом) који остаје у мом поседу. Сама театрална терминологија (а камоли цео концепт!) ме је до последњег момента предаје ових папира плашила да ће им деловати исувише накарадно или карикатурно, ridiculous, а да се то не би догодило и овде, мораћу да пружим објашњења. По дефиницији, елита је група која има моћ – способност постизања добровољне послушности (због чега је легитимна). Ако ово памтите дословце као ја (јер сте схватили да социологија захтева прецизност и да не можете као несоциолог својим речима да је постигнете, што не значи да ћете памтити од речи до речи и оно што није дефиниција!), онда нећете имати проблем да схватите и њена наизглед шира, модификована или недословна значења. Подземље је истоветно енглеском underground. Елита подземља је у контексту Пећинарења група надпросечних људи склоњених од очију јавности (под земљу) у својим интелктуалним, уметничким и духовним подухватима. Један од разлога што је све названо Пећинарење сада би требало да буде јасан, али то не значи да некоме и даље ово не звучи рогобатно јер не осећа припадност underground круговима, не сматра себе отпадником од друштва попут француских симболиста, блек металаца и панкера или макар необичним човеком згроженим примитивизмом и учмалошћу обичног. Пратећи концепт Либрариона (lo-fi, DIY естетика), овај подухват се обавља искључиво face-to-face, учесници добијају папире са искорацима, нешто попут упутства, а не електронску форму; одговарају на искорак мозгом, а не куцкањем по тастатури и буљењем у фотографије на mainstream мрежи. Очекивао сам реакције типа хоћу да знам о чему се ради, потпуно су природне и произилазе из знатижеље, потребе за извесношћу и страха да се не увале у нешто непожељно, најблаже речено. У нултом искораку је написано да учесник има право да постављам питања, али нико нема обавезу да му на иста одговара уколико их сматра неадекватним у датом тренутку/етапи, што би требало да указије на то да учесник не сме да зна о чему се ради док не дође време за то. Можда нисам добро формулисао текст, а можда сам погрешио циљну групу, просудићете сами. Марину Абрамовић нико не пита да му објасни перформанс на који је дошао, зар не?

Први искорак гласи: шта је моја суштина. Учесник треба да одговори кратко и концизно, једном речју, синтагмом или реченицом за које је остављена једна црта (некима ни то није било очигледно). Подразумева се да свако може да одреди координатни систем у коме ће тражити своју суштину. Од мене су као навигационе инструкције могли да добију карактерисање суштине као оног аспекта наше личности који нас недвосмислено одређује, без којег не бисмо више били иста, већ нека друга личност. Треба се запитати: Шта сматрам најбитнијим код себе? Шта ме чини посебим? Која је то срж без које би моја личност била празна и некомплетна? Суштина је заправо несазнатљива, постоји само наша убеђеност у њену одређеност која се може променити услед динамике личности. Филозофска природа овог искорака ме нагони да идеји о суштини приступим са тезама и контратезама, али ћу се овде ипак суздржати. Иако своју нисам тражио ни пар секунди, а већ сам је идентификовао, учесницима је било тешко да је нађу. Од 21.01.2016. када је први искорак почео, па до 26.05.2016. када сам одлучио да прекинем искорак и уручим фанзин ономе ко жели, само једна особа ми је доставила одговор, иако су сви способни да мисле.

Оно што је било планирано јесте да напишем о сваком учеснику највише по пар реченица у херметичном стилу имајући на уму њихове суштине, а затим их све ставим на папир уз упутство: одабери реченицу која ти је најблискија и напиши зашто, а под назнаком Други искорак: (само)спознаја. Намеравао сам и да изменим реч најблискија како не би све било толико очигледно. 

Трећи искорак: ко сам ја. (Можда боље звучи без тог ја.) Требало је да сваки учесник добије реченицу коју је одабрао под именом онога на кога се та реченица односи (+ Librarion #3).

Четврти искорак: утисци, рефлексије, предлози, сугестије, жалбе, молбе, сврха пројекта и питања која у мени покреће…и све остало! 

Стил који сам развио у поетској прози називам херметична проза јер је затворен, неприступачан, препун елиптичних реченица, симбола, чудних граматичких структура, намерних грешака, инверзија… Идентичне карактеристике се пришивају и Стефану Малармеу, оцу модерног херметизма чије важне одлике можете видети у овом исцрпном тексту; наведене су и сличности и разлике између модерног и (античког) окултног херметизма, од кога се ограђујем. 

Сврха пројекта (питања и теме који се проналазе, ископавају, претресају):

  • опипљивост херметизма и раскинути троугао писац ~ дело – – читалац,
  • наслућивање оностраног,
  • примена уметности,
  • (само)спознаја,
  • отпор према онлајн интеракцији,
  • потрага за спиритуалним, међу нама и у нама, овде и сада,
  • развијање сензибилности,
  • јављање низа питања, попут: Шта ме чини човеком? Колико времена трошимо на тричарије, а колико на медитацију? Зашто живимо овако? Можемо ли да искористимо лоше околности у сврху квалитетног битисања? Шта ме одиста интересује? Јесам ли срећан/а и зашто; због чега су ти разлози велики и важни? Шта ми је најбитније и због чега? Какав свет желим, а у каквом сам приморан/а да живим? Могу ли да мењам свој свет не мењајући туђи? Шта је уметност? Зашто (ни)смо сами? Ко сам? Нужност и природа социјалне интеракције…? Смисао и сврха живота и постојања…? Човек као трагач…? Начин трагања спрам циља…? Разлог трагања…? Лепота и нужност пећинарења…? Приземност, приземљеност и уземљеност…? Лепота откривања и сазнавања смождена информацијама које се присилно сипају и неконтролисано просипају.

Пећинарење је добило назив по елементарној методи мог стварања и подразумева мрачну интроспекцијупесимистично промишљање и трагање за универзалним истинама неопходним за изградњу уметничких дела тешке лепоте (естетицизам; ризничарење) која отуда имају само један кључ (херметизам опализација) и покушавају да надиђу пролазност и досегну вечност. Читалац нема кључ и мора да га тражи пролазећи кроз подземне лавиринте и користећи унутрашње компасе за регистровање одаслатих сила.

Етапе су назване искрорацима јер се њима иступа из колотечних стања и збивања у нешто ново, потенцијално вредно и значајно. Кретањем кроз пећину тражи се благо за ризницу.

Иако је доживело превремени завршетак, Пећинарење је допринело доношењу поверљивог закључка у коме лежи универзална истина чија обзнана би дала читаоцу могућност да се не сложи и тиме се укопа у гроб. 

Осоре Мизантроп сапатницима са Биолошког факултета Бубалитета у Београду шаље последњу поруку: Путуј, Игумане! ;-P

Ухода

Огњевити тресак
Духа искри
Пали
Гују кристала
Песак вртложни

Сад и никад

Чађ плеше кроз вејавице
Вешто весело виспрено
Сузу тунелује

Кроз стрвине после покоса
Цврчањем оглувелим

Само гледам тамо
У тами и осами

Спржен кратер без звезде

10.10.2014.

Стожери несреће

Високо горе нешто бљешти. Светлост разложена у снажне таласе плени својом снагом и лепотом. Осетим жестину док се нежне и слаткасте боје разливају свуда унаоколо. Овде доле је помрчина напокон уступила место свежини. Далеко, јако далеко од бола и искуства, рођена је једна мала звезда.

Поноћ. Светлуцави и смели вихор откотрљао се у висине почетка и оставио мало зрно белине на мртвилу ноћног огртача. Шуме језиво шапућу из тмине. Наивно ”где сам”, радознало ”хајде”, и смело ”окушај” ковитлају се међу сенкама. Духови са маглом доносе жеље. Огроман бљесак сруши ме на земљу и тада угледах ужарену комету како пада и крвари у ноћи. Прва суза окваси тло и звезда се потом чило насмеја. ”Стани! Не смеш тамо! Опасно је! Не знаш шта те чека.” Ни један од ових узвика не могу да изрекнем. Нећа ме чути. Нема сврхе узалуд се трудити. Исувише је касно. Креација се увек изопачи и дозволи ништавилу да је прогута.

Праскозорје. Киселе кише меко дотичу лишће. Бол и мучнина висе у ваздуху. Осетим. Грешка је почињена. Савршенство слаби. Ветар кришом односи мисли и врлине. Упорност и бол су заједно.

Одрасле звезде брзо кренуше да беже. ”Зло! Зло,” зачу се унаоколо. Малена звезда је сама у супротном кутку и као да не жели да слуша. Мисли да ће засветлети опет и не схвата зашто слаби. Све је другачије. Роса ми говори да јој је тамо тесно и непријатно. Ох, али свуда је тако!

Свиће. Поветарац затрепери са осветљених брда и дошапну ми најновији трач. Сутра ће уместо њега овуда проћи северац и све ће оковати ледом. Сабласна душа ноћи је тужна и пар преживелих звезди заједно са њом ће оплакати губитак ближњих. Они се надају да ће хладноћа позвана чак из амбиса пакла успети да заустави јутарње топле зраке који уништавају сироте звезде. Али они не знају да су усковитлани гасови у самом срцу звезде исто толико опасни и зли. (Уништење ће наступити пре јутра и опет ће крвава комета означити да је нечије срце пукло). Искуство никоме неће помоћи да побегне од себе самог.

Дан. Снег испроливан крвљу узнемирава и упозорава. Птице уплашено беже коментаришући снажне синоћње комете. Одлазим да их питам куда су се запутиле, иако сумњам да ће ме одвести на спокојно и савршено место.

30. 09. 2011.

Освета прегаженог леша

Theodor Kittelsen – Mor der kommer en kjerring

Сунце је заслепљујуће и снажно. Силни зраци гордо се размахују ширећи наизглед вечну врућину и умор.

Овде доле тако је несносно, мучно, готово безнадежно и мртво. Таласи агоније преплићу се са свеприсутним вребајућим пипцима – крвавоцрвеним, слаткасто пецкавим и бљештаво врелим. Болни аплаузи клизе одозго. Грч, нека стега, ланац који се све више затеже. Кратак, очајнички ропац. Пламен букти пепеластим смрадом. Неме крике леди прогресија прљаве славе, успеха и таштине. Савршенство расте заборављајући своје труле стазе којима сада путује време.

Свеже плаветнило нежног Косача одраста у све лепшем тамњењу и претећем сјају. Високо горе, дуго сечиво натапа се све хладнијом крвљу.

28.03.2012.

Theodor Kittelsen – Fattigmannen