lirska proza

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Песимум

Смрдљиво жутило жури. Ударци и врисци. Шљам и срам. Шкрипа умрљаног беснила, уфлеканог лудила, блатњавог безумља скичи и собом се дичи. Брујање, бауљање, беспосличење пљушти из тог леша, шугавог веша. Граби, граби напред, трчи, удара, мрви, врви од гнева и крви. Судари страха, ко ће први, да л’ они од праха ил’ проклети црви? Саплитање о сопствене ножурде штрокаве, хватање за вратове, чупање за косе, гркљани лете. Ахилове пете у лобање босе раскошно смештене.

Ту ткиво сиво, труло и гњило јеца –Старо узимају чак и њена деца! Млада слабост неубијена у бесвести утабала је старом костурницом својом пут за угледне папке. Лешинари мисли прождиру врела испарења оних што давно загрокташе. Немајући трећи образ, окренуше другу оштрицу мача. Вилице дрхте, утробе ропћу; грцају грла без гласница; кроз дим сикће и сева сечиво.

Кикот окованих језика.

Ружичасти погледи са шилом се друже – хоће видике ка светлости да пружe.

Мрачна силуета, невидљива свима осим себи самој, утону у сенку, зарони у земљу под жутило и искочи на један сасушени клиф. Време је паралисано, простор се мрви. Само вртложни калеидоскоп шири свој ковитлави, аветињски ехо: свака смрт нечије је задовољство…далеко од биланса сви у песимуму леже, од смисла незнаног уснули беже…јер се свако бори за остварење своје стабилности – сврхе живота…можеш имати своје огледало – свог бога са највећом мистеријом…освешћени нису оптимисти… нека сила смисао чува, иницијативе кува…

Наједном гласови замреше и нестаде све осим контуре мрке као бездан. Једино ништавило угледа мртвило вредно које заплака бедно –Себе никада вратити нећу!

06/07.01.2013.