Pulchrum est paucorum hominum
Буђењем природном смрћу, самоубиствени крајолик оштри иреверзибилне коначнице својих кобних леденица: насупрот одсебљењу – крајње понирање у сопство. Планета-грудва неми је кокон, бео и немиран, нерођен и незачет, али постојан; неосмишљен и неопажен, али сталожен; неуслужан и неупитан, самодовољан и тренутан. Ледено доба овде је садашњост, а можда и сталност. Време, попут другојаких нити пермафроста, отиче у крвавим одливцима лаве, небитно као поплавели и пререзани зглавци неког створења у кади. Таква тврдња, знајте, у вашем свету је кривоклетство, јер овде нема екстерних посматрача, доживљајних субјеката, а тиме ни правих објеката. Заборавите антропична начела, постања и уздања, стања и стремљења, било какве узданице и клонућа, превирања несазнатљивих и оностраних мехурова у сапуници злодухе мисли. Овде тако нешто не постоји. Утрните живчане системе, јер овдашњи криофили их не поседују. Нико не чује одјек обезљуђене планете; у трвењу санти – ни цвокот потпетица, у гибању калдере – ни сврдлање црне пчеле дрвенарице, у снежним вихорима – ни жамор закључане гомиле; у висинским јонским преливима и мећавним гама распадима – ни пуцкетање згаришта богомоља, а у капима леденица над врелим проседима – ни кликтај клепсидре… Само овај сигнал међугалактичког отпатка, случајне боце у ткању црне материје, бездушне португалске крстарице одаслате да жари жељне празнине, скулпторе живља, творце рушилачких црвоточних процеса, декомпозиторе униката, ентропичаре биомакромолекула и финих мрежа, белих као везови колонијалних паукова, као безброј пахуљастих кристала, рукохвати столетних ледника…
Уснићеш први, а последњи снег, свеж и дрхтави мирис хладан попут постеље у замку ове тундре. Пише ли то у стаклу ове воде, невидљивим резбаријама хемолитотрофа, кондензацији, сублимацији и евапорацији блиставих чистина или у мртвом мору твоје сузе? Ако ме осетиш, плачи још јаче.
Ваши прозори су рам за мртву природу: небиће, небивање, небивство.
И не, белине из далека нису сабласне – оне јесу.
06.01.2024.
PESIMUM 