literature

Згариште

Понекад овде допру одјеци разигране уобразиље, заголицају ме трновитом слаткоћом док препознајем прохладни додир лахора, а онда се утопе у сенке и говоре бледим, нечујним сликама. Наједном ме хвата мрак и као да јездим преко неравног плочника овлаш додирујући мемљиви бедем. Пад тешке кваке праћен шкрипом узнемирава воњ влажних дрвених дасака и он врлуда између вишеструких процепа ношен дахом пригушене месечине. Једна сабласна вештица бешумно узлеће; посматрам њену немирну треперавост док се запућује ка удаљеној светиљци чије чкиљаве искре повремено бивају заклоњене несталним ритмом. Затим спустим поглед и закорачим напред.
Каткад уздрхтим. Оснажени ветар промени смер. Окренем се, али неочекивана горчина ме уштине за очи и паднем у снолики вртлог. Трк преко прашњавог друма остављају жамори немогућих осмеха. Ношен равничарским одајама, губи лиснате зидове и распршује ме бурно. Весла шуме без путоказа. Вртоглави сусрет у камене суновраћен кланце. Каква непрегледна бестрагија! Изнова пустош, стално празнина: учаурени пад над којим ми крваре још топле сузе. Откривен и труо, наштакан зриком и зујањем невидљивих шикара, подлежем даху слепог миша.
Привид торња, рушевног богаља, враћа нас милозвучном сутону. Обличја слободна и лака беже компасима звезда, далеко од зјапећих подрума. Устоличени у љубичасте маглине, жучно се растачемо, ја и ништа.

24.09.2018.

IMG_20180924_162903

преузето из енциклопедије Ризница природе (1969)

Advertisements

Закључавање тавана

       Хладна огледала се пресвлаче у меке душеке над почившим. У даљини врисци, пригушени исцепаним истопинама. Тешки овдашњи топот или последични потоп призивају док не постоје.
       Жарко и безлично, као рељеф у раму са блеском или жиличасти вез кроз таму, док није снило.
       Ходи, рече неко, на поток танак к’о суза што другу сустиже, и памти.
       Непокретна мећава нити сада гаси свећу. Авет, сећа се, пауколика као да је био. Лежаше дуго у формалину – маска смрти са погрешном етикетом. Сто – ево овде – и свитак на њему дуги, лешева стотину без крви у даху ту је почистио.
       Долази заиста ужарено и зубато црвенећи горка испарења. Кида месо и мрви кости; пљује, гута и повраћа. Затим у саксији поново мрзне.
       До следећег пута зовем се нико.

2018.

Отисци

         Било је тихо и хладно. Ране сумрачне скровитости стапале су се неопажено. Измагличаста мирноћа и мека шкрипутавост успоравали су одсутни корак док је опасивао мрежолико змијско гибање.
          Након механичког обрта буктиња пуцкетаво палаца у оклопу.
         Можда је шарени прасак летео или је само слепо и тешко падало, неосетно, засмрдевши мразном чистоћом. Таласавост влати постала је цепање које одјекује. Онда се чуло, црно, али бестежински течно и одлазеће, све тише, тихо: оно. После се видело, још црње.
          Бројеви аутоматски постају нуле којих нема испод старог стакла.
         Оне ноћи крљуштасто су се цаклиле дуге кривуље у хватању далеке, израњаване лопте. Шушкање је неопрезно промицало док је исто било превртано у немом котрљању кроз ништа. Изненада, кроз магловите сенке заискрили су се шапутави кикоти. Нешто као да се скрило.
         Чистина се указала колосеумски тајном и немогуће бескрајном. Испод су и даље биле лепљиве лиске, а изнад суви трептаји. Ипак, варљиви обриси су лелујаво пролазили кроз храпавост.
          Још једном, обрт кугле спушта засторе и, као некад, одјеци тону трагом минулог листопада.

02.10.2017.


imageedit_37_4278967507

Црвоточно откровење (онострани феномен саморегистрован 18.03.2014. и трансформисан 07.12.2017.) / Wormholed Revelation (other-wordly phenomenon self-detected on the 18th of March 2014 and transformed on the 7th of December 2017.)

Кловнов зуб

Вртоглавица гробљанска
На леденој клупи
Тискају се испружене руке
Отапајући већ врели слад
Док ветрови гребу мермер и метал

Ха ха ту смо шарени и снени
Великим сводом као покривени
Музиком мажени и залогајем

На сламчицу смо сузицу
Као балон издували загрцнућем
Пријатним
И опет марширање горе-доле
Цврчи травом кокица и свећа
Се беласа док мени се весело
Кутњак тај смрадни таласа

Memento mori
Не сме да смори
Само тањир лупај
И бунике сади

Епитаф ми овај никад не укради

21.09.2017. (more…)

Црвљиви

Отисци корака
Одблесци стакала
Или нехајни погледи овчији
А можда и кијање

Свеједно

Скица или шкљоцај
Резови и прикупљање
Па и запишавање
У шољици или другде

На крају је другост
Упијена у истост
Променљиву сталност без
Кеза и суза
Али са болом који не постоји као такав

Већ се скрива и шапне понеки
Дрхтај а онда стане и бљешти

Као са стакала неопходност
Упија се у нешто друго и
Исто тако нужно али тајно
Јер је опасно
Опасно док си укроћени хаос

21.09.2017.

Monastral creatures and Windows

(more…)

Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

 

 

немаштовитима говори више од речи

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Мефистофелес о људима…

Одломак из Гетеовог Фауста [281-307]:

МЕФИСТОФЕЛЕС (сам):

Кад си већ, Боже, опет амо свратио

Да питаш како смо и шта све ново има,

А наклоност ми обично досад ниси кратио,

Ево и мене опет заједно са свима.

Опрости, крупне речи зборити не бих знао,

Па макар ми се ту ругали сви;

Јер, да се ниси смеха одвикао,

Мом патосу би се смејао ти.

Ја ништа не знам рећи о Сунцу и о васиони;

Видим једино људе и како се пате они.

Истога кова вазда земљин је мали бог

И настран, к’о и првог дана свог.

Мало би боље живовао

Да му небеског сјаја

Одблесак ниси дао;

Он зове умом то, а ума сав му смер

Да буде зверскији но свака звер.

Он ми се чини, уз ваше допуштење,

Као скакавац, дугоного створење

Што само лети, скаче, па у трави

Сместа се опет старом песмом јави;

Па бар да из те траве поново не узлеће!

Не, он ти гура нос у свако смеће.

 

ГОСПОД:

Зар немаш ништа друго да ми каже?

Оптужбе, само, к’о и пре излажеш?

Зар ти на земљи ништа потаман не изгледа?

 

МЕФИСТОФЕЛЕС:

Не, Боже! Сматрам да је онде јад и беда к’о што увек беше.

Људи се муче к’о кукавци сињи,

Па чак ни ђаво више не мари да их кињи.

О смислу

За промену мало конкретних мисли о суштинским темама свеприсутним у мом стваралаштву.

СМИСАО ПОСТОЈАЊА (материје – свега што постоји) лежи у РАЗЛОГУ тог постојања. Да ли је погрешно увести аксиом да је материји потребан разлог да би постојала? Није ли потрага за смислом само одраз човекове потребе да свему нађе узрок, уз питање зашто? Не знам, не знам… 

СМИСАО ПОСТОЈАЊА ЖИВОГ (свих живих бића) лежи у РАЗЛОГУ тог постојања (пример горње црвене тврдње).

Сматрам смисао несазнатљивим (или непостојећим?), али верујем да је СВРХА човековог живота остварење психичке стабилности/оптимума и да је она недостижна (као и сваки други идеал/савршенство), а љигавцима неупућеним у науку који верују да су је досегли поручујем да се присете да је нису одржали све време свог живота, као и да нису упућени у значење термина оптимум и песимум у мом светоназору (овде то нећу експлицитно објашњавати јер је присутно у херметичним литерарним радовима).

Додатна компликација настаје ако се осврнемо на све ово и/или дозволимо себи да поверујемо у бунцање сваког филозофа.

Живо(т):

  • период који прође од постанка (рођења) до смрти јединке
  • скуп самоодрживих процеса подложних еволуцији
  • термодинамички систем који смањује ентропију (повећава негативну ентропију) и повећава Гибсову енергију (укроћени хаос)
  • као обуздана случајност – од исконске супе до гњиле материце
  • Опширна, дескриптивна (и незадовољавајућа) дефиниција живота базирана на 11 аксиома молекулске логике живих сиситема може се прочитати у уџбенику званом Динамичка биохемија (Тописировић, Фира, Лозо), на странама од 1 до 5 (што је заправо једино суштински важно у том ужасу од 619 страна).

*нерешена питања и парадокси у биологији

panzer

by Osore Misanthrope