literature

Кад сабласти у сумрак…

Опседају кришом док црница пада,
Квасећи и хладне уз шапате чемпрес,
Приказе у крви исцепаних локви
Опседају ветром дроњке листопада

Луковице на узглављу покривене
Горко; празни звоник под мантијом кужном
Јечи, док у локви крвљу исцепаној

Те велике очи висибабе слепе,
На чемпресу хладном уз шапат што кваси,

Два гаврана снију, непозвана.

31.01.2019.

Advertisements

Претеча Oтисака*

(more…)

Огањ у киши

       Костури гребу тихи кивот. Светиљке бесконачних даљина неразлучиве од блиских подозривости у трептају. Ране обгрлиле хладне кристале украдене електрично и нападно. Да ли велике очи гутају тишину? Корак смета, отисак квари. Трулите брже!
       Последње свеће догоревају иза окна. Не желим да чујем крв како пршти по снегу. Где иду сове остављајући хладно паперје прогутано отровним испарењима, зебим. Рђава кандила обешена о клин употребљава оштри ветар. Стакло пуче, запишта пацов. Све је опет исто. У глуво доба ноћи звоњаву прекида дах мртваца, а локомотива убрзава и немо хучи.
       Не видим сподобне сенке, већ муње које препарирају погледе у диму. Кровови и даље ћуте и кашљу. У позадини ехо грохота и граје, а изнад први злослутни грактаји посипају угашене кристале. Чађава страшила у плесу и претње из прикрајка.
       Бежиш у пећину, спотичеш се, клижеш о влажни плочник, они трче, сустижу те, копита одзвањају, вода пљуска, осврћеш се…
       Суноврат у блатњаво гротло хучи и буљи. Челик пршти и сева. Затим проклета, напуштена зараван призива почивше из звука ветра који мрси трулеж. Неко увезује леденице док урлици пробадају мутна небеса.
       Шапатима у пари одрано.
       Лавеж врабаца оданде.
       Кључање слепо и отровано у разваљеној вилици испосника, а одавде бичују сузе у слатини.
       Нека падају осињаци и пупе језичасте цвасти!

28/29.01.2019.

Мртваја

Изношено злато и киселе сузе,
Уцрване ствари, коприва што жари;
Једна глава изрендана – поглед унатрашке
И босиљак, рузмарин, тамјан, аквамарин!

Све водиље слепе заостају грубо,
Усидрена весла распарчана леже.

Просипај то блато и израњај хитро!
Надувене стрвине кљуцају одавно
Комарци и јарци од навика што беже!

Рони и трчи, поскакуј и падај,
Испаравај, кондензуј, сублимирај сада!
Провејаћеш и пљуштати благо мени никада!

Гушићеш се и кључати,
Остати без хлада
У кориту јада,
Велелепног ада!

Пролазиће увек исте јегуље и глисте,
Поскочице љуте и крастаче луде,
Црви загасити, модри рунолисте!

28.01.2019.

Запоседнут

Длановима крвавим главу притиска
док врбе таласају сенке вриштећи
црни обруч. Скупљају сузе, ништећи,
бели кратери ту сабласт без писка.

Стопалима крвавим израња из
грања помрачење бурно, свеколика
непомичних и нејасних ствари слика:
земљани атлас у звездани винут фриз.

Казиваху снено сплетовима трнци,
наткриљени ињем чемпресових боли,
вировима горко плавећи у грози,

где капљаху свело привиди у слози.
Корачање слепо ка прљавој смоли
гримиза несталој у трсци.

јесен 2018.

Згариште

Понекад овде допру одјеци разигране уобразиље, заголицају ме трновитом слаткоћом док препознајем прохладни додир лахора, а онда се утопе у сенке и говоре бледим, нечујним сликама. Наједном ме хвата мрак и као да јездим преко неравног плочника овлаш додирујући мемљиви бедем. Пад тешке кваке праћен шкрипом узнемирава воњ влажних дрвених дасака и он врлуда између вишеструких процепа ношен дахом пригушене месечине. Једна сабласна вештица бешумно узлеће; посматрам њену немирну треперавост док се запућује ка удаљеној светиљци чије чкиљаве искре повремено бивају заклоњене несталним ритмом. Затим спустим поглед и закорачим напред.
Каткад уздрхтим. Оснажени ветар промени смер. Окренем се, али неочекивана горчина ме уштине за очи и паднем у снолики вртлог. Трк преко прашњавог друма остављају жамори немогућих осмеха. Ношен равничарским одајама, губи лиснате зидове и распршује ме бурно. Весла шуме без путоказа. Вртоглави сусрет у камене суновраћен кланце. Каква непрегледна бестрагија! Изнова пустош, стално празнина: учаурени пад над којим ми крваре још топле сузе. Откривен и труо, наштакан зриком и зујањем невидљивих шикара, подлежем даху слепог миша.
Привид торња, рушевног богаља, враћа нас милозвучном сутону. Обличја слободна и лака беже компасима звезда, далеко од зјапећих подрума. Устоличени у љубичасте маглине, жучно се растачемо, ја и ништа.

24.09.2018.

IMG_20180924_162903

преузето из енциклопедије Ризница природе (1969)

Закључавање тавана

       Хладна огледала се пресвлаче у меке душеке над почившим. У даљини врисци, пригушени исцепаним истопинама. Тешки овдашњи топот или последични потоп призивају док не постоје.

       Жарко и безлично, као рељеф у раму са блеском или жиличасти вез кроз таму, док није снило.

       Ходи, рече неко, на поток танак к’о суза што другу сустиже, и памти.

       Непокретна мећава нити сада гаси свећу. Авет, сећа се, пауколика као да је био. Лежаше дуго у формалину – маска смрти са погрешном етикетом. Сто – ево овде – и свитак на њему дуги, лешева стотину без крви у даху ту је почистио.

       Долази заиста ужарено и зубато црвенећи горка испарења. Кида месо и мрви кости; пљује, гута и повраћа. Затим у саксији поново мрзне.

       До следећег пута зовем се нико.

2018.

143812180611798

taken & edited by Osore Misanthrope (25.07.2015)

Отисци

         Било је тихо и хладно. Ране сумрачне скровитости стапале су се неопажено. Измагличаста мирноћа и мека шкрипутавост успоравали су одсутни корак док је опасивао мрежолико змијско гибање.
          Након механичког обрта буктиња пуцкетаво палаца у оклопу.
         Можда је шарени прасак летео или је само слепо и тешко падало, неосетно, засмрдевши мразном чистоћом. Таласавост влати постала је цепање које одјекује. Онда се чуло, црно, али бестежински течно и одлазеће, све тише, тихо: оно. После се видело, још црње.
          Бројеви аутоматски постају нуле којих нема испод старог стакла.
         Оне ноћи крљуштасто су се цаклиле дуге кривуље у хватању далеке, израњаване лопте. Шушкање је неопрезно промицало док је исто било превртано у немом котрљању кроз ништа. Изненада, кроз магловите сенке заискрили су се шапутави кикоти. Нешто као да се скрило.
         Чистина се указала колосеумски тајном и немогуће бескрајном. Испод су и даље биле лепљиве лиске, а изнад суви трептаји. Ипак, варљиви обриси су лелујаво пролазили кроз храпавост.
          Још једном, обрт кугле спушта засторе и, као некад, одјеци тону трагом минулог листопада.

02.10.2017.


imageedit_37_4278967507

Црвоточно откровење (онострани феномен саморегистрован 18.03.2014. и трансформисан 07.12.2017.) / Wormholed Revelation (other-wordly phenomenon self-detected on the 18th of March 2014 and transformed on the 7th of December 2017.)