Окретај завртња
Category: photo challenge
У сутону, сета
Равница покисла замиче стаклу замрљаном.
У срчаној дупљи попац стреса напета крила. Сеизмичке
бушилице, тестере, брусилице, мотори, замајци и котури,
хидраулични компресори и пресе, завртњи и кола;
врцави неуротрансмитери и трезни окидачи:
бесан рис устрељен у гипком скоку и непомични
кликери са трачицом тако жутом, у штрасу који гасне
и сузи. Згариште, чађава родо, ви сенке и прозирни акварели: куда?!
Јездећи од сунца сијалице тиховати почну. Мелодија пада на црвене усне,
ружу у снегу и две рупе од катрана са пулсаром јесењег јасена, као у Јапану.
Покретни рам укошничене шклопоције благосиља rigor mortis уљуљкан у
шашу повијених додола под плаштима. Антене, као руке раширене,
чешка поветарац амброзијских стремљења. Самотно
штене трчкара уз хумку; у њему бука поново понире пратећи
шиштави гејзир. Упијање спектралне опијаности, живахност и
чистота раних нарциса пресликаних у бестежинско.
Како је некада мирисала нова боја… Крвава,
спљоштена мисао љубазношћу усаксијених љубичица,
исцепкани призори и кајсијасти запах меки.
Шишмишасто дирижабл сагорева
несагледиво.
09.09.2020.
*Photograph above the title was taken by Osore Misanthrope on the 26th of August 2020.
…death calls me every morning…
The Garden of Earthly Delights
Закључавање тавана
Хладна огледала се пресвлаче у меке душеке над почившим. У даљини врисци, пригушени исцепаним истопинама. Тешки овдашњи топот или последични потоп призивају док не постоје.
Жарко и безлично, као рељеф у раму са блеском или жиличасти вез кроз таму, док није снило.
Ходи, рече неко, на поток танак к’о суза што другу сустиже, и памти.
Непокретна мећава нити сада гаси свећу. Авет, сећа се, пауколика као да је био. Лежаше дуго у формалину – маска смрти са погрешном етикетом. Сто – ево овде – и свитак на њему дуги, лешева стотину без крви у даху ту је почистио.
Долази заиста ужарено и зубато црвенећи горка испарења. Кида месо и мрви кости; пљује, гута и повраћа. Затим у саксији поново мрзне.
До следећег пута зовем се нико.
2018.
Отисци
Било је тихо и хладно. Ране сумрачне скровитости стапале су се неопажено. Измагличаста мирноћа и мека шкрипутавост успоравали су одсутни корак док је опасавао мрежолико змијско гибање.
Након механичког обрта буктиња пуцкетаво палаца у оклопу.
Можда је шарени прасак летео или је само слепо и тешко падало, неосетно, засмрдевши мразном чистоћом. Таласавост влати постала је цепање које одјекује. Онда се чуло, црно, али бестежински течно и одлазеће, све тише, тихо: оно. После се видело, још црње.
Бројеви аутоматски постају нуле којих нема испод старог стакла.
Оне ноћи крљуштасто су се цаклиле дуге кривуље у хватању далеке, израњаване лопте. Шушкање је неопрезно промицало док је исто било превртано у немом котрљању кроз ништа. Изненада, кроз магловите сенке заискрили су се шапутави кикоти. Нешто као да се скрило.
Чистина се указала колосеумски тајном и немогуће бескрајном. Испод су и даље биле лепљиве лиске, а изнад суви трептаји. Ипак, варљиви обриси су лелујаво пролазили кроз храпавост.
Још једном, обрт кугле спушта засторе и, као некад, одјеци тону трагом минулог листопада.
02.10.2017.
Imprints
It was quiet and cold. Early twilight seclusions were morphing imperceptibly. Hazy stillness and soft creaks were slowing down the absent step while it was girding a web-like serpentine movement.
After the mechanical turn, the torch crackly flicks in the armour.
Perhaps a colourful bang was flying or it was only blindly and heavily falling, insensibly stinking with frosty purity. A waviness of ribbons became an echoing tearing. Then it was heard, black, but weightlessly liquid and departing, ever quieter, quiet: it. Later was seen, even blacker.
The numbers automatically become zeros absent below an old glass.
That night the long scaly curves were shining, catching the distant, wounded sphere. Rustle was incautiously passing by while the same was being rolled in a mute spinning through nothingness. Suddenly, through the foggy shadows whispery giggles sparkled. As if something was hiding.
The clearing appeared secret like a colosseum and impossibly endless. Still, underneath were sticky leaves, and above dry blinks. However, deceptive outlines were swaying through the roughness.
Once again, the turn of the orb is closing the curtains and, like before, reverberations sink in the wake of the passed leaf fall.
PESIMUM 