Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

van gogh garden-of-the-asylum

Vincent van Gogh – Garden of the Asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

немаштовитима говори више од речи

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Мрежа за лептире

Пратећи крмељави трачак зарђалог фењера, походим овај маглени врбак, вртоглаво и готово пузећи бауљам кроз влажне велове мислећи на блато, осврћем се бескорисно, као да трагам. Леш гаврана, та изрована очна дупља, уштину ме црвено, и ја се сруших на ресе прљавозеленог балдахина умршеног сивилом. Лепљиви плиш запева и кричи електрично и врело на трзачком инструменту, можда од каквог жалосног дрвета. Пливање се јавља као гмизаво лебдење, оно се љуља у глибу укочених крила, а ипак одлази, опасује водоскок у смркнутости намрштених кипова, окрњених, рањених, бестелесно претећих под оклембешеним листовима, обаљеним или опалим, а свакако мокрим. Свитак ми клизи низ руку. Закорачујем опет у круг.

Замаси у празно немилице одјекују, саплићу болни звекет са древног торња прогутаног у каткад треперавом облачју. Мрморе горко усахли плодови, дивљају бодљикави створови, четине звецкају из скривеног честара, а пламичак, утрнуо и хладан, безнадежно ћути. Бивам бачен, распршен, обузет. Качим се за последњу искру: стара слика новоупокојеног. Закукуљени огртач превлачи се росно и прокађује напуклу стазу, несуђено предворје старе катакомбе. Одузет глазир љуспастих непокретности враћа се у сећање бљутав и препариран. Само пресвучен трен повраћа их и огољује, беспомоћно ефемерне и нежне, покисле.

Мислим да видим раздуване латице где плутају над беспрегледном равницом, а у дну мали спровод. Шарене силуете, ту, уз цветно поље, носе нешто на врпцама или штаповима. Ти клобучасти обриси њишу се високо, а један покрет кроз прашину открива мрку грађевину у даљини. Светла тачкица на њој под лупом се уобличује у дрхтаво обезглављени натпис:

Сабирни центар

– Фешта –

23/24.06.2020.

~~~ Звезда бејах, а сада прах сам ~~~

…,олињала пустош зилион еона,
светлосних година,
галактичких вапаја –
од
Сунца;
у
Ништавило,
бачен сам да трнем и плачем
смрзнуту сузу, одлебделу и прастару

мумију у сећању
испалом
негде успут

Поларна светлост мамила је уздахе;
блажене и полетне траке, одсјаји, трагови
простора што одузима дах,
напаса га јонским зеленилом,
напаја светковним жалом,

све је пало у осаму, високо
у небеса раздувало је маслачак,

јетко и крепко прашином исклесано

Крвави испљувак у кежењу
распарао је облаке;
вознесен и потресен,
сиђох у облоге.

Ропац – шарени балон –
прасну са безуме станице:

хХх

21.06.2020.

Болећиво присуство

Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.

Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије

псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,

сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.

08.06.2020.

Да ли је човек по природи добар?

Предизборни препород

Понекад мислим, боље би ми било да сам биљка у саксији. Ћутим. Не гледам. Не слушам. Појма немам шта се око мене догађа.

Или боље да не ризикујем, можда се претворим у вруће усне – Psychotria elata, а те би на дупе проговориле. Хоћу рећи, на рупу од саксије.

Вучица – усната биљка људождерка
Станиште: ендемско – башта установе за ментално заостале
Филогенија: од рода Пичкоустих са једне чуке у Босни
Зоналност: надморска висина до домета смрада псећих гована
Структура популације: униформна
Биотички односи: не трпи друге врсте биљака, воли само нарцис
Одржавање: зашлајмарити или попишати бар једном недељно
Опрез: постаје резистентна на пљување, изразито мутагена, хибридизује са зумбулом, буником, бамбусом и фикусом, када постаје инвазивна

Прибежиште

Одјездивши увис (згрбљена грудва),
отпратих зрак бесузно и пукох
(пали балон), те лебдећи се склупчах
(кнедла у грлу) ишчекујући снено,
миран и дрхтав (мртвачки покров),
нову рацију на чула и погледе разне
(зовите ме зомби).

Разбивши пешчаник (рањена пума),
помиловах врбу жалосну и цркох
(учаурена гусеница), па молећи ништа
да покрене нешто (у овај тамни час),
васкрсавам смело уз ватромете празне
(оковани Прометеј).

Чујем крнтије крџљају у вашем гласу
(пресветла ланчадија), шибајући моју
трулеж жудњом за крилима (водени цвет),
огледајући олујни облак у усијаном сидру
(пусто клизалиште) и кујући, док

кушам кљунове празне, нови кавез на
месту старом (бачена коска). Зато бледим
и режим, а кад узмогнем тежим (кваран зуб)
спуштању капака на слову црвеном (трн у оку),

и са одјецима јаука лежем на облачно
поднебље (светац на иглама), хрчући
грозоморе безмалих бродолома,

са привидом примирја пред
опасну буру (отрешена слина)

и трбусима распараним наживо.

02.02.2020.

Изгубљено – тражено

Бело. Неонски јасно, експонатски и уседелачки оне немо вриште – две досадне паралеле у позирању болесничком светлу. Мирис зубара, помислиће неко. Дуги мантил и гумене рукавице слове за искоришћену крпу коју наново цеде због неретко снежног крзна.
Црвено. Наслеђује цијук и прати трзање олако обезглављених цепелина у муњама. Обазвампирује сваки напитак проливен на празно платно. Шапуће у ноћној мори и смехом избија сузе суве као красте што их открива распарани завој.
Зелено. Бележи ход на иглама, сваки грч који потискује бег потапајући ноте у посмртни кашаљ точкаша. Трули, недозвано и неопевано, рађајући најезду смрдибуба у мртвој природи каква се назире на лицу учењака.
Црно. Сумпор у капели. Усрана свећа у кавезу са изнутрицама. Увек хитна – на листи позива.
Шарено. Ротације и сирене самоубилачког будилника. Непримећени аларми и узбуне уврежени у центрифугална стања. Самопрекорни бич огрезао у коске кроз које јечи промаја. И сигурно, једна отворена рана свеже посољена црвима.
Цркотина, тај драгуљ у кући страве, позван је на вечеру.

07.01.2020.

На извору жучи

Неутешни пожари опет каде
Носеве којим тиквани парају
Небеса. Понекад, она пљуну
Торнадо овде и ураган онде,

А свакако воле да пригрле
Таласима земљу. Прави давежи!
Велика је штета, исто тако кажу,
Да има толико настрадалих,

Напрслих главуџа и исцурелих
Мозгова из чијих лобања се
Пије крв или се од њих праве
Звоници који лепо звуче на промаји.

Штета је, певају и попци,
Не множити пород сакати
И не исрати парохијал за
Сандуке, спровод и амин-алелуја,

Слава тебје господи,
Вино нека је пестицид твој
И хлеб нека је акриламид мој,
А млеко дјеве марије безгрешно
Зачеће оваплоћено у похлепне
Црве

Јер ти си страдао на крсту и био
Погребен и јео говна што нам
На уста излазе од великог петка,
Јајаро проклета!

Из Јеванђеља по Мајци Природи 6:66

17.10.2019.

Погубно гусеничење

Зарђали пликавци стоного храмајући
хрскају сунчанично челичење.
Удахни!
Изанђали чичкавци љигаво прштећи
цврцкају празнично столичење.
Издахни!
Парафински пресеци душника
гиљотинизирају накострешену
несвестицу.
Одахни!
Зелениш израфаљено мљацка и
кашље у запеклом погледу
фонтаназмагоричном.
Диши!
Хитински остаци кубика
метаморфозирају учаурену
песницу.
Пиши!
Пастиш ишрафљено клацка и
шаље у засталом двогледу
спарушеноеуфоричном

умрлицу
нагорелу

комада: један (1)

03.01.2020.

(more…)

Врзино коло

Желећи да заборавим…

Те ноћи наређено ми је да се попнем. И сада као да осетим грубе шаке и изненадан бол у леђима. Дрхтећи на ветру који ме уједа наносећи жишке – праве жаоке за моје убоге очи – пљујем крв и постајем казаљка. Касним, и они ме презриво ломе; бол постаје бедна константа, успорени снимак, инстант навика. Разводњена руља све више личи на вир, али надувени поглед ипак фиксира бледе приказе у врбовим сенкама хладне месечине. Заједно са пахуљама, на орошено чело слетали су лелујави, свиленкасти осмеси, а прозирни шум је светлуцаво заглушио пуцање костију, док истовремено навијање није више постојало…
Грозничави сплет враћа ми свест, котрљаву и тешку као сидро. Један свитац је одвлачи у грм одакле поплочаном стазом лебдећи прокапавају црвено, у сјају мокре паучине. Потом осетим, више по мирису него по благости њихове милозвучне безбојности, испружене додире где творе пепеласто ткање. Хранећи латице и жилаве мољце, радујем се кружењу око вучјег легла.
Можда се будим у јарку и мраз ми по последњи пут реже гркљан.
Ни завој, ни трака, ни спомен. Само глина за новог голуба бесомучно капље са места поринућа.
Други ће ти рећи да је ова маховина крила лобањски пехар, а ти пођи на тромеђу где расту бљуваре у седми сутон од михољских задушница и три пута око ње обиђи. Видиш ли точак, кашће ти се; чујеш ли сову, смејаће ти се.

01.01.2020.