Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

van gogh garden-of-the-asylum

Vincent van Gogh – Garden of the Asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

немаштовитима говори више од речи

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Снежна осама

       Угодна шкрипа носи ме покрај треперавих одблесака остављајући бљештаво плаветнило у дубоким отисцима, да тоне, смрвљено и истопљено, и да очврсне у преламајућа сочива у којима се огледа потмула рика спремна да убрзо потом буде прогутана и заборављена. Клобучасте сенке играју на беспрекорно белој стељи, али је не засењују у свом злочестом прикрадању блиском варци. Штипање невидљивих шапата призива силовиту слику авети, и она плеше на чађавим зидинама: изругивање изненадном надлетању кукувије. Пад. Или ужурбаност у крвавом ритму којим шкљоца у крутој брави.
       Ове ноћи замандалићу прозоре и врата и провалићу темељ до неизграђеног подрума, еха потуљене приказе, тог кржљавог крвожедника чији плашт су дотакле пахуље отежале од снова. Али најпре нека глувоћа погаси све светиљке, а једна опака муња претвори све каблове у ласо или омчу.
       Сада утрнут поглед застакљује сваки пуцањ и експлозију док црнило облива једно шупље дебло. Слатководно језеро гута перископ; последњи мехур трне мраз. Моја крв, сладолед од шумских јагода, испод потонулих димњака у наметима. Можда и вртлози падају са сазвежђа, леденица поринутих у запетљане живце у виду магле која засењује и пита. Али узалуд. Све је прашина у бестежинском слету, а пудријера наново празна. Уписаћу антарктик у своје поре и насликаћу модре усне испод две угљенисане дупље, без сведока овом повампирењу.

17.10.2019.


Злодух у предграђу

Бубашвабе истрчавају кроз шахтове у јуришу на нова говна по којима шљапка сељачина у ритама. Ноћас је запекло, смрад штипа у кући и окућници штрокавих домаћина пошасних и почасних посластица шмрктавих јежева, тих блатњавих шприцева засенчених шипражјем и окићених скврченим опушцима као белим радама на неудобним четинама покрај напуштених, опаљених зидова чије цигле одбацују малтер и маме луталице задахом гарежи, да лавежом забашуре промицање гуштерских и глодарских канџи у бегу од фарова у пијаном зунзарању. Затим ступаш у ћутљива кукурузишта, и опет црна најезда отежава буђаве клипове. Још мало и дрндави млазњаци преламаће кукурек надвоје док старац буде хватао шију и сатару као помахнитали моторну тестеру у походу на жуту хладовину што предаје негдашњи смех невиних игара вихору пиљевине и крви која се пуши у болесној магли загрљеној паљевином злурадог косача.

Хеликоптерско рондање испљувано из зеленила хангара у прелету заборављених хумки. Нешто ниже љиљци шврљају својеврстан игроказ под умирућом модрицом што засвођује осорног батинаша на изгуљеној зебри или топљена пластика плави гробове у садејству са сва четири отровна елемента. Мислиш педалирајући под линијом каблова оклембешених на раменима стоичних бандера. Приказе потуљених Шваба искрсавају крај затрпаних бунара и можда се чује крекет жаба из исушених бара са сметлишта. Скамењени, у црно одевени, губе се у осунчаном жбуњу зȏве када пут претрчава једна мачка која жмирка у нехају за охоле гуме у безумном прангијању, проклетом зóву зрикаваца.

Звоник одбројава неслућене псовке распекмежених порода и гласно ти се јави свето чедоморство. Путнички воз искаче из шина – новчић неспретно исклизнуо са жвалаве иконице – притегнута омча над изметом… Идите и убијте се, тако је рекао, и испуните ловишта, нахраните звери собом.

24.10.2019.

…death calls me every morning…

both photographs were taken by Osore Misanthrope in December 2019


Ништавна вртешка

Брзином светлости завитлан
У простор безмерни, без даха
У еоне страха одаслат жмурећи

Један будући вакуум несрећни што
Центрифугира сопствене вијуге и
Навијен, без четврте димензије,

У бесконачном катапулту
Бестелесних кодова, проналази
Неутешне завртње и спознаје,

У ковитлавим мрљама са две грешке
Бесане, црвоточног робота учмалог док

Васиона сведочи немо и испразно.

17.11.2019.

A Null Carousel

At the speed of light whirled
In the immeasurable space, breathless,
In the aeons of fear sent with its eyes shut

One future vacuum unhappy that
Centrifugates its own grooves and
Winded up, without the fourth dimension,

In the endless catapult of
Bodiless codes, finds
Disconsolate screws and comprehends,

In the swirled stains with two mistakes
Sleepless, a robot, wormholed and dejected, while

The cosmos is witnessing, mute and absurd.

Зебња пред зиму

       Још трепере мољци! У налетима дима смрдљива цркотина за јело увек нагони на врисак: мукли, крвав, пророчки. Ови суви сузавци спарушеног и љигавог меса одржавају језичаре у доба зубатог. Сада у сендвичу усијања где се лижу далеке ватре гареж штипа предах који ће узалуд у магновењу пасти. Истина, за кратко ни ларве бубашваба нису беснеле у мишијем леглу. Тешке ципеле биле су опрезне у мимоходу немарних точкаша, и тада је сипница отерала зунзаре у удаљене стаје.
       Авај, неме су крошње жедне у овај пегави час – разливену мртвају црвоточну. Убога трудница повраћа жабокречно сећање на одбегле роде, а један земљотрес се смеје кроз укочени ветар. Само журно и бесано тунелује ноћ овај зној са радосне крмаче.
       Крзнени цијук у чељусти затворен биће док гласови однети кораком бубње у вреви дрхтавице. (Бљештаво…опет бљештавило покрива стрњику и записе нерођене!) Преко пустих равничарских ораница унети између четири трусна зида прдењем зарђалих ауспуха и скичањем амброзивних свињокоља.
       Изгубљене смртовнице на сунчаници у искри подрумске свеће; један оглас – шетам куцу – и један костур у сандуку смрзнут. Поглед тоне дубље у паучину гутајући изгрижену одећу. Прашина веје из непознатих врела.

10.10.2019.

Подземље

Спровод у сумрак погрбљено гмиже; под
фењер пада глава, шишмиш сводом шара.
Трагом црне бубе пролазиш кроз дупље,
јецају крезуби, тмино мутне раке.

 
Вагони хукте у змијске раље; прње
гнезди се на дрхтави челик што штипа
промају дуж зидова и гребе, а
можда шкрипе артеријом шарке, или

 
неко пева крај угасле свеће. Чекрк
руку пушта, паук омчу спушта: кап безмерна
на лицу таворника неприметно бисерна.

 
Проливена магма, још свежи жиг, угаслим
пипцима клеше ново знамење: кугло,
у зарону медузе слепа сам костурница.

 
13.10.2019.

Underground

Funeral procession grovels at twilight; under
the lantern a head falls, and bat amid the welkin circles.
On the trail of a black bug, you, toothless sob,
gloom of blurry pit, pass through the cavities.

Wagons roar into the serpentine yawn; rags
are nesting on a trembling steel which pinches
and scratches the drought along the walls, and
maybe hinges through the arteries are squeaking, or

someone is singing beside the candle blown. Winch let
go of the arm, a spider releases the noose: an immeasurable drop
on the face of a sufferer imperceptibly pearly.

Spilled magma, still a fresh brand, with extinguished
tentacles carves a new omen: globe,
in a dive of a medusa I am but a blind ossuary.

Хороскоп за светог сисоја

Робе о(би)чајне етике
Доста је било пататике
У молитви усне ти труле
Балаве за жртвом
У мислима ветар ти звони
Јаук варке крије
У мени бледиш
Догма те трује

01.02.2013.

Кад сабласти у сумрак…

Опседају кришом док црница пада,
Квасећи и хладни уз шапате чемпрес,
Приказе у крви искиданих локви
Опседају ветром дроњке листопада

Луковице на узглављу покривене
Горко; празни звоник под мантијом кужном
Јечи, док у локви крвљу исцепаној

Те велике очи висибабе слепе,
На чемпресу хладном уз шапат што кваси,

Два гаврана снију, непозвана.

31.01.2019.

Огањ у киши

       Костури гребу тихи кивот. Светиљке бесконачних даљина неразлучиве од блиских подозривости у трептају. Ране обгрлиле хладне кристале украдене електрично и нападно. Да ли велике очи гутају тишину? Корак смета, отисак квари. Трулите брже!
       Последње свеће догоревају иза окна. Не желим да чујем крв како пршти по снегу. Где иду сове остављајући хладно паперје прогутано отровним испарењима, зебим. Рђава кандила обешена о клин употребљава оштри ветар. Стакло пуче, запишта пацов. Све је опет исто. У глуво доба ноћи звоњаву прекида дах мртваца, а локомотива убрзава и немо хучи.
       Не видим сподобне сенке, већ муње које препарирају погледе у диму. Кровови и даље ћуте и кашљу. У позадини ехо грохота и граје, а изнад први злослутни грактаји посипају угашене кристале. Чађава страшила у плесу и претње из прикрајка.
       Бежиш у пећину, спотичеш се, клижеш о влажни плочник, они трче, сустижу те, копита одзвањају, вода пљуска, осврћеш се…
       Суноврат у блатњаво гротло хучи и буљи. Челик пршти и сева. Затим проклета, напуштена зараван призива почивше из звука ветра који мрси трулеж. Неко увезује леденице док урлици пробадају мутна небеса.
       Шапатима у пари одрано.
       Лавеж врабаца оданде.
       Кључање слепо и отровано у разваљеној вилици испосника, а одавде бичују сузе у слатини.
       Нека падају осињаци и пупе језичасте цвасти!

28/29.01.2019.