Тужна згода

Зебим да живим, бојим се да мрем.
Опевам и наричем графит, осликавајући набрекли скерлет цереброваскуларним коридорима. Устукњујем пред зидом сивим и мирним. Желим да га избришем, ишчупам из живчаних спојница и узидам у њега само свој скелет. Ношено ветроломом, моје сопство се крза као крзно цркотине са сметлишта, дивље и урасло у црве, ларве месождерке. Коске ми обешене – висећи хватач снова: клик-клак или цанг-клац. Расточено ткиво оставља само вибрације из молекулских орбитала да сателизују мојим гласом цијукаве прогласе у ноћи, испред шкрипеће кочнице.
Али где, куда?
Недаћу како помети са врата, крочити у пресни бетон, умешати ваздух приспео преко реке са отисцима вампируша, тим посмртним маскама укалупљеним у сваку сенку тмине, чкиљење прљаве сијалице и клобучасти смог некаквог тровача?
Књига је богомољка, витална, зелена. Темпо је пуж, слузави голаћ. Осорни су точкови, одмичућа платформа, постеља и четврт до шест. Б-2 бомбардер задржава прасак суза, надлећући кротко кишоносно облачје. Велика машна затеже орбиту. Запах врцавог озона, азбеста, челичења расутог семења злог цвећа. Грелин и глад.
Покретни филм, нем и ужигосан поклон јетко се пакује. Гремлин констриктор види се у њему, дугој ролни на трагу ваздухоплова у принудном слету. С оне стране богомоља у жутом цвату; лелек прождирања бунике. Улуткавање витражне раскоши у воштани калуп, изгравирани лобањски пехар. Пресипање праха смрдљивих моштију док зеленило горчи и грчи некромантију наглавце. Мољац испао из бесане гределнице врцавог огњишта, у сумрак када си корачао распуклом стазом док ти је над главом висила чађ. Оштра чељуст гладила је пулсирајуће каротиде, дах врелог северца, љутог храпавка, раскућеног услужног духа из планшете.
А ти си био листопад.
8/9.02.2021.

Вриштина 😱

               Синоћ сам попио пет милиграма левоцетиризина, јутрос још толико деслоратадина. Активни енантиомер и метаболит укотвљени су на мојим рецепторима и, ох, тако ми се спава. Проклети цетиризин!... Али поново волим ветар, тог лађара смрдљивих димчина чији клобучасти призор пропишти мојом мрежњачом. Времешна парна локомотива. Понекад, у глуво доба ноћи, кад трескави млазњаци крмељају у плесњивим хангарима, моје пужеве узмигољи труба електричног воза; кућерци се тада труцкају у ритму, а реч кашњење исписује се на уснама и остаје у замишљеном покрету мишића, неизговорена, подразумевана.
               Две младе гугутке почеле су да напуштају гнездо. Родитељи их и даље хране на смену. Куда иду на вртоглавом ветру, јесу ли ношене уз шински колосек, смеће које ниче као печурке?
               Овде поглед узраста на стрелици. Play. Копчев крик, злочест, одбија се од прозор, изнутра. Ваздух се пребојава у бетон, окна одводе заточени поглед. Негде далеко, изван, зариче гром, муња заварничи, премрежи мождане комисуре и забауља подземним хифама. Мртвачки пипци сплићу јадиковке попаца док олуја брише и чисти, преплиће ми власи горгонично, мицелично претеће, гласно и љуто. Тупи топот, корак или туча небеска, онда хроптај, шушањ, грептај из прикрајка, запах шкрипе хитрих канџица. Обзор је сиви чистац, свежина рафалних сечива што хрле на врес.
               Лице ће стати пред пуним месецом, рефлектором иза тминског огртача. Онда ће кратери загнојити дражесном слашћу бобица, жарко црвено, налик на лаву, подземни лавеж поцепаних гркљана, и сливаће се ватрена роса на корак од јаме, на скок или прелет од прибежишта, будућег згаришта. Јер у епицентру није забележен ефекат лептира, никакав муњевит клепет. Све је почело кликом. Жаром. Жељом. Пластичан додир, нехајно или наменско ошинуће, сада је свеједно. Оседлано је, раскрварено потонуће сагласја. Ледина у сиктању пепела.

15.04.2021.

Механизми одбране или Како ухватити инспирацију за главу и реп 🦚

Давнашњи кораци шуште, спуштају се у паду лахора, уздрхте са уједом иња. Гиздаво фазаново перо негде је красно писало. Одјеци мастила – роса на пауновом репу, кићанке травнатих класова. Запара, жега. Тресетиште уколевчило кисели лик, мљацкав, прокуван. У лобањи се мигоље гојазни пуноглавци, прстохват расутих жуманаца. Фатаморгана пада на кожу. Гипсани калуп у кади од маховина. Потом поздрав ужеглог сунца, смрзнуте дирке у тачки кључања. Поплава.
Данашњи прелет пресликава белешку мртвозорника. Вођени истим, знаним траговима митарења по папирусу, констатују спој валова у пљоснато кориташце мртваје, њене једине, бедне заоставштине. Друго нису ни могле зачети крастаче, а преписати мутаве пловке.
Сутрашњи омлет справља се од отрова што цури са темена. Слаткоречиво поринут у влати заборавка, прогутани кључ што запијуче под детектором.
Прексутрашњица се шуња, то је дим који наиђе изненада, уштине просуте жабље очи, а онда анозмично устукне. Ко се тада види у бусену и роси, пресахлом лигниту, даждевњачком валу?

24.03.2021.