Анкета / Poll

Нешто ми невероватно смрти у мом стваралаштву, стога се немојте либити конструктивне критике. Анкета је анонимна. Могуће је штиклирати више одговора.

Something incredibly stinks in my opus, so do not hesitate to give constructive criticism. The poll is anonymous. Multiple answers are enabled.

Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

van gogh garden-of-the-asylum
Garden of the Asylum
Vincent van Gogh (1853 – 1890), Saint-Rémy-de-Provence, December 1889
p-hindenburg_over_new_york_1937
p-hindenburg_over_new_york_1937
немаштовитима говори више од речи

Continue reading “Puzzle”

🛸Искати🌩

Поезија тражи
да загребеш дубоко по кожи,
да пипаш обрисе квазара у тами,
скрајаш и прекрајаш црну материју
у црвоточно белило са таласном
учесталошћу немог пулсара...

Поезија те тражи
у глуво доба ноћи,
у нултој тачки зимске
краткодневице,
споју паучинастих нити узглавља
и паперја поглавља, соларних
варница у одразу кратера,
пресахлих горских очију...

Поезију тражиш
бауљајући влажним коридорима,
у одјецима цоктајуће калдрме,
у болу невиђене звезде падалице,
закатанченим шкрињама и креденцима
посутим сребрним прахом...

Траг, то је уклети дар,
загонетна мапа,
анатомски атлас,
фотографија форензичара,
електронмикрографија,
астрономска карта.

Типке су дирке или струне;
напете, оне сеизмички јече у слободном
паду.
Јер ноћас јесте сутра, а
пируету помрачује скрама.

Зато искај, револуцирај!

27.03.2021.

Еремозоик☠Антропоцен

            Стерео аларм ставља те на ноге, клецаве пнеуматике. LED светиљке симулирају ведрину и прозрачност, док се плазма прозори смеше твојим омиљеним крајоликом. Главочувар ти скенира интралобањски садржај и премрежује несрећне синапсе, а веносек, тако неприметно израстајући из алабастерске подлактице, аутоматски ажурира садржај и искључује те са пуњача. Лекићи се котрљају сходно циркадијалним ритмовима, пратећи синтетичке нутријенте. Спреман за викенд излет изван кућокапсуле, улазиш у бешумни аутомобил и зарањаш у смрдљиви ваздух, удишући избалансирани састав гасова обогаћен краностимулирајућим нотама планинске свежине. Наочаре за виртуелну стварност секу смог и прашину. Три троглаве птице успут залају и закашљу, што те нагна на смех. Прави тренутак да издаш телепатску команду навигатору и скокнеш у зоо врт да се поиграш са псоглавцима, тим слатким хибридима минипаса и џингис-пацова. Касније би могао да посетиш Последњи травњак и разонодиш се игрицом. Шетња кроз шуму, како необично! Буљићеш сатима у древно, истребљено растиње и животиње, опијати се палетама боја, мириса и текстура. Влажан ваздух, тежак као цигла, притиснуће ти устрептале груди, а мноштво интеракција у самом призору твоји кардио-сензори забележиће у виду нешто убрзанијег пулса. Ланац исхране, је ли то ова неасистирана, дивљачка, мученичка самопрехрана? Ај, колико смрти!
            Сада те неко истински дрмуса. Падаш из чамца у кревет. ”Устај на вакцинакцију,” причини ти се познати глас. Снажно зеваш, гутајући запах загорелог, афлатоксичног млека. Под прозором спалионица, зарђали смрад барута и топљене пластике обешен о загарављене гране. Канџе кербера. Чергари вукљају испребијаног и прљавог коња, привезују га за олупину и почињу да истоварују гвоздени отпад. Бела грива улепљена тамном, скореном крвљу и блатом. Очи скупљене, сирена у јауку, невидљивци у прелету. Пад балеге и бомбе. Рика рођака сабљозубих, а онда тајац.
            Повремена мећава на телекрану разогрнута разулареном и мирном гомилом, ужурбаним округлим главама без антена и клешта. Кугле су обаљене кегле, пресликане и умножене на дланове. Чељуст је извежбана, пластифицирана. Беласка и прождире. Из такве тоалетне шоље израста лијана, фосил криптогекона-пецароша.
            Поглед је лоптица скочица; когниција хладна јаја у фрижидеру. Стаклено звоно цичи ти у ушима. Кесе и папири. Музика: брундави шушкавац, оживљени петрикор без киселих бубашваба, хладно растакање, љубичасто поринуће. Лепеза осамљене пошасти, плавне суше, обогаливши проклизавање гласова, кохлеарни икс-окс, катапултира кичицу обезбојеном комбинаториком, бетонски мутним оком труле пљоснатице.
            Самотно доба свуда те чека.

23/25.02.2021.

Continue reading “Еремозоик☠Антропоцен”

Нечист иконостас ┌∩┐(◣_◢)┌∩┐

          У предвечерје пуно пепеластих пахуља, ходаш по циглама трошног тротоара. Расклимани ђон клизи и размазује блато. Проклета буба! Затворила сам је у теглу и посматрала како се батрга. Казала ми је да обавезно ставим босиљак и пљунем крв. Тражила сам му јака клешта. Тргнула сам лозу пре и после. Кратер је под језиком као рупа без дна.
          Он њуши твој вашљиви траг пенећи кроз чељуст боје труле вишње. Леденице, високи клинови, сузе изван погледа. Магла у стиску са жутим и црним издисајима димњака. Небо је шљива на мом оку. Куд кренух по овој ветрометини, проби ми коске кроз мараму. Џаба се стискам, боље да сам у бунар скочила него што улазим после звона.
          Замекећем помаже бог и стајем лево. Не мичи се, крмку, стој где си! Стално пљује док крешти, сву ме окади и како треба и како не треба. Окрене ми леђа. Пажљиво спустим цегер и одврнем теглу, тобож вадећи марамицу. Лилит, прва жено, Лилит, лучоношо, Лилит, потајнице, Ево, покајнице! Ти потоња бежи десно, овде тамјан потражује место. Ти слављена мичи скуте, Лилит и свита напитак муте. О, пресветла дођи к мени, седам зала ми донеси. Приносим ти крв и кост, буди моја, буди гост… Где се сад ова пење, ђаво је однео. Дај ми снагу, дај ми глас, вољу, жељу, дај ми стас. Не чујем те, ћути! Шта ме снађе, баш на данашњи дан се дигла из кревета. Богињо Морано, шта ми радиш ово? Терај обаде у стаје, говно на говно, закрпу на крпу лепи. Овај треска кандилом к’о да испробава нунчаке. Скаче ми по живцима. Види свјатог николу и ђорђа, показују средњи прст. Е, па нећемо тако, и ми коња за трку имамо. Ако исус сере, ту је магдалена, фрескописана у топлесу. ‘Ајде, ‘ајде да те видим! Ма, пусти ми руку, човече! Уједам! Даље од мене, уједам! А ти аранђеле што се тетовираш у зао час, боли те дупе док ме растржу. Даље крмак, одбиј, видела сам те иза двери, приводиш малолетнике, олошу! И тебе сам видела, петко курво, и тебе богородице, зачела си безгрешно, али у лакат. Види козму и дамјана, оваплотише се, па к’о дугме и напрстак. Црква има подрум?! Не! Не! Теглу не дирај, са сотоном свирај! Гле свјатог сисоја, па ниси ни ти сисао весла. Видела сам те у крчми, Јудине очи су бљескале крај ватре, а восак је пржио длакаво тело. Не сеци ми косу, некрштени створе!
          Пренеш се у поноћ, чујеш га како завија. Страћаре спавају, тамничар тестерише у порти, а бале му се сливају низ мантију. Он долази, твоја крв јача у његовој њушци, чељуст злодухо пени и не прашта. Лижеш тло под његовим шапама, крвљу из дебелог врата миропомажеш боре и прса, Лилит се отелотворује, осећаш трули нар, уши ти испира брујање оса док ти ноћни лептири гладе беспрекорну кожу, млеко погребене девице. Обавијаш решетке, паучинаста и лака, пара из подземља возноси те пред олтар. Успут зграбиш срце, врело, док још куца. Стављаш га у пехар, пехар у теглу, а теглу на целов. Витраж преломи месечину и одломи срчани колач. У комшијском дворишту дуго и љуто подврискује пас. Сирена траје кратко. Ноћ је равна црта, вечити мрак.

03.01.2021.

Continue reading “Нечист иконостас ┌∩┐(◣_◢)┌∩┐”

Кочијама кнегиње ноћи

          Док снег шкрипи под точковима и јаук ветра загушује последњу свећу, одвећ ти сервирају запах крвавог хибискуса у врелом чајнику. Има три зиме како је баштован упокојен. На овом завијутку сневесели цветњак засигурно је подлегао првим овогодишњим наметима. Авај, не можеш га видети, завесица ти раскрива само месечинасто беласкање са травњака. Чипком намах дотакнеш врело око, уздахнеш и поправиш држање, јер ти си ипак биста, ма у каквој тами. Кратки звиждук те прене из црвене локве, неукротивог сањарења што искрсава пред тобом као најлуциднија авет, ненајављена и неизбрисива. Звецкање чекрка и чангрљање сајли праћено треском зачујеш потмуло. Јастучасти покров прима нȃ се сваки покрет, обујми ланце и сакрије звонике и куле, пале главе и уздигнуте катедрале. Склопиш капке и бруј бумбара намах те одведе пред замичући ружичњак. Плиш твоје црне рукавице заглади стакло и све што видиш јесте око црног оникса на дрхтавој руци. Ах, искрасти се у глуво доба, има ли шта лепше и опасније? Возите, возите брже, само возите и не хајте!
          Не осврћи се, драга, на прозору празне одаје стоји црна силуета. На симсу је рђаво кандило, са њега се уздижу и преплићу сиве власи. Oживели змијарник. Џ. је засигурно сама, можда уплашена. Цвили? Махнеш руком у мраку растерујући слике теријера у стиску ледених отровница, кад схватиш да точкови више не производе покрет, уљуљкујуће победнички и јасан, покрет преко руменог јарка испред двери, покрет који за собом оставља све слабији траг извукавши се из локве, покрет који трне ароме уцрвљаних чајанки, мрзне уцвељене госпе и сурвава их низ литице. Пресветла, коњи су уплашени, ђипају и неће даље. Опет одмахнеш руком, али и припретиш прстом, стежући левицом медаљон на грудној кости. Прозор на кули сада је мрко гротло; прима шиштеће ковитлаце, ћути и гута. Чекаш и дрхтиш. Чекаш и изгараш. На друму искрсава дављеник, попречен пред немирна копита. Уста пуна таме, муља и жабокречине. Зјапећа рана. Вриснеш у себи и клонеш на седишту. Медаљон у руци, на срцу које куца и дозива. Точкови поново зашкрипе. Као врата, одјек у празној одаји. Склиска, нетакнута свилена постеља.
          Чаробне саонице и упрегнути ирваси на високом, дрвеном мосту. Видиш се у гримизној бунди од чупавих звери, једна глава спава на твоме рамену, са очима од аквамарина. Мутне и црне, воде пуне вирова трну неми поглед. Узбуркане букагије хватају крчаг. Прелива се, пада и поји водене пацове. Крикнеш. Покидаш гласнице. То нису ирваси, већ један бели једнорог са дугом, светлуцавом гривом. Гиздави балдахин прикрива те у потпалубљу. Напољу је страшна бура, капетан је грудва откотрљана лево, па десно од кормила. Не, биће да је кошмар, засигурно си у подморници. Клокот се меша са појањем закукуљеног огртача умршеног у хладни рогоз негде далеко на приобаљу. У камину, ватра је угасла. Каменом срцу пријао би топли чај.

10/11.01.2021.

Save Wildlife Wood!

Link for donations

Please help save the Wildlife Wood!

For decades, this natural wood has been untouched by humans and been a safe home to beautiful and endangered wildlife in North Wales, but now it is being broken up into parcels of land and sold off to be cut down, to be turned into commercial and private sites – to be another habitat devastated and lost to our wildlife!
We are all living in the time of Covid-19, and one thing so many of us have learned, is the real value, and the healing power of the natural world around us. Nature has given us so much, surely we should protect it in return? We have so little time – the woodland will go to sale before the end of February, and is expected to sell almost immediately – please help us save it!

We propose to buy the wood, to protect it from any development or destruction, from any loss of habitat, and ultimately we hope to donate it the North Wales Wildlife Trust so that even when we are all gone, this wonderful wood and wildlife here will be protected and taken care of by this amazing charity.

This Wildlife Wood is teeming with life: Oak, giant Beech trees, Birch, Willow, among others, as well as a rich wet and boggy woodland floor  – one of the few remaining such habitats around. The wood is FULL of birds such Tawny OwlsWoodcock, Long Tailed Tits, Treecreeper, Nuthatch, and Great Spotted Woodpecker to name but a few, not to mention animals such as the iconic Hedgehog!”

https://gofund.me/1dde823b

Тужна згода

Зебим да живим, бојим се да мрем.
Опевам и наричем графит, осликавајући набрекли скерлет цереброваскуларним коридорима. Устукњујем пред зидом сивим и мирним. Желим да га избришем, ишчупам из живчаних спојница и узидам у њега само свој скелет. Ношено ветроломом, моје сопство се крза као крзно цркотине са сметлишта, дивље и урасло у црве, ларве месождерке. Коске ми обешене – висећи хватач снова: клик-клак или цанг-клац. Расточено ткиво оставља само вибрације из молекулских орбитала да сателизују мојим гласом цијукаве прогласе у ноћи, испред шкрипеће кочнице.
Али где, куда?
Недаћу како помети са врата, крочити у пресни бетон, умешати ваздух приспео преко реке са отисцима вампируша, тим посмртним маскама укалупљеним у сваку сенку тмине, чкиљење прљаве сијалице и клобучасти смог некаквог тровача?
Књига је богомољка, витална, зелена. Темпо је пуж, слузави голаћ. Осорни су точкови, одмичућа платформа, постеља и четврт до шест. Б-2 бомбардер задржава прасак суза, надлећући кротко кишоносно облачје. Велика машна затеже орбиту. Запах врцавог озона, азбеста, челичења расутог семења злог цвећа. Грелин и глад.
Покретни филм, нем и ужигосан поклон јетко се пакује. Гремлин констриктор види се у њему, дугој ролни на трагу ваздухоплова у принудном слету. С оне стране богомоља у жутом цвату; лелек прождирања бунике. Улуткавање витражне раскоши у воштани калуп, изгравирани лобањски пехар. Пресипање праха смрдљивих моштију док зеленило горчи и грчи некромантију наглавце. Мољац испао из бесане гределнице врцавог огњишта, у сумрак када си корачао распуклом стазом док ти је над главом висила чађ. Оштра чељуст гладила је пулсирајуће каротиде, дах врелог северца, љутог храпавка, раскућеног услужног духа из планшете.
А ти си био листопад.
8/9.02.2021.