Неко зачу клепет потпетице на калдрми, пригушен шумовима из равничарског честара. Или то беше кликтај птице грављивице? Погледи, изгледи, панораме, видиковци, торњеви шиљати као кљунови, ово мутно, суморно облачје кљуцају као игле, забијају се у баршунасто безобличје сиво као рибље око, са спретношћу бодљи на столу за мучење. Још мало вина, драги, шапнуле су четине. Ове ноћи свираће фанфаре, под балдахином магле и иња, чуће се марш, сиктаће мачеви, севаће копља, буздовани, топови ће земљу трести, а по свему ће падати пепео, гареж лишћарске шуме спаљене у одмазди у јужној провинцији. Он, сулуд и поднапит, увијен у плашт, испошћен ваздух каквог медвеђег брлога, бауљаће по низинама ових мокрих лугова, ловећи снове и шарене заставице, молећи своје поседе за милост, саблажњен и жедан, звераће у чељусти риса у комадању једног зеца, умочене у крв и жиле, топле и полетне. Таква беше глава смакнута са гиљотине кад је стала да се облизује у очима џелата, а твоја вишеструко заручена кошчата шака са упереним прстом, чисто бела као гладиола, оштри очњак, била је посекла ваздух. Тако синхроно и страшно кошена су стабла и ево стотину двоножних стожера, ево твоје свите, проскинезе подвижника и папучића у крошњама твојих златастих увојака, слизаних са пламеном тих племенитих мисли поринутих у плитке, афотичне, скролике стеље безимених мочвара, са омчом и каменом. Жезло ти сада наликује на трули рогоз, а цоктање мермера под твојим стопама шљапкаво је и издајничко.
Параван.
Шишмиш у љубичастом сумраку. Виорење црних драперија. Шкргут зуба у соби тако мрачној. Води ме далеко, носи ме као што циклон витла планктон преко сињих валова Северног леденог океана; као црна мамба, овај дим са згаришта што се умигољава кроз прозор, отруј моје снове и заборави како сам дисао у ритму санте што пуца, поринут у марински ров, ја, твој сужањ, распевани патник, мастиљави главоножац набрекао од отрова, пружам пипке својих ехолокацијских врисака и слушам како ломе глеђ мојих антарктичких спрудова, како звони, како кричи и плаче моје древно братство, њихови угљеници и водоници, калцијуми и калијуми ушанчени у моје грозничаве паучинасте овојнице. Пергамент ме не трпи и спонтано сагорева. О, древна дебла и дуборези, бића прошла и будућа, жалостив и разједен попут кречњака на киселим кишама, бићу ваш крематоријум! Соласталгичног и старог, стрмоглавите ме низ ваше литице и бићу ништа до осмех над мојом обезљуђеном Земљом.
11.07.2023.
Као загриженом атеисти, анти-теисти и анти-спиритуалисти, укратко, као научнику, изазовно ми је и примамљиво, а овог пута и некако зазорно било да се замислим над својом хартијом од пиксела и угледам визију коју ће моји врли и измождени неурони испрести. Неретко се дешава коинцидентно поклапање и преклапање мојих песничких слика са збиљом; смрдљиви верници у томе би видели провиђење и узвикнули – Па он је предвидео рат у Украјини! Он је наслутио пуцачке масакре у Србији! Тачно је да се моје визије чудновато поклапају са овим инцидентима, али мој отклон ка писању дошао је са друге стране. Бивајући жртвом двоструког напада силеџије (22. и 31. маја 2023. године), пролазим кроз довољно стреса да бих трпео папир. Стварање прозаида психички је исцрпљујуће јер поред текстуалне игре, фантазирања и препуштања асоцијацијама, захтева и немилосрдну интроспекцију. Служећи се техником двоструког преламања, моје слике често евоцирају друге приказе, чарајући тако места неодређености, али и рефрактујући се на судове-стожере, а то су оне велике-мале, личне истине. Њих читалац не треба ни да тражи, ни да спозна. Ларпурлартистички манир користим у декоративне сврхе, а било каква контемплација и рефлексивност чисто су факултативни. Декоративно овде значи естетски пријемчиво, лепо, а то је увек у оку читача. Данас, 28. јула, обележавамо Светски дан заштите/очувања природе, због чега дајем себи слободу да читаоцима пружим неки путоказ кроз текст. Размишљајте о томе ко је крвави суверен, зашто је црвен и како, устоличујући своју немоћ, проклиње људску изузетност и, уместо да потчини, жели да ослободи природу од људске доминације, али и присуства. Ахуманистичка визија ми је најважнија и о њој ће се на Песимуму, овом мизантропском прибежишту, тек чути!
можда прва изјава Осора Мизантропа поводом неког његовог уметничког текста
PESIMUM 