Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

 

 

немаштовитима говори више од речи

Advertisements

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Хороскоп за светог сисоја

Робе о(би)чајне етике
Доста је било пататике
У молитви усне ти труле
Балаве за жртвом
У мислима ветар ти звони
Јаук варке крије
У мени бледиш
Догма те трује

01.02.2013.

Кад сабласти у сумрак…

Опседају кришом док црница пада,
Квасећи и хладни уз шапате чемпрес,
Приказе у крви искиданих локви
Опседају ветром дроњке листопада

Луковице на узглављу покривене
Горко; празни звоник под мантијом кужном
Јечи, док у локви крвљу исцепаној

Те велике очи висибабе слепе,
На чемпресу хладном уз шапат што кваси,

Два гаврана снију, непозвана.

31.01.2019.

Огањ у киши

       Костури гребу тихи кивот. Светиљке бесконачних даљина неразлучиве од блиских подозривости у трептају. Ране обгрлиле хладне кристале украдене електрично и нападно. Да ли велике очи гутају тишину? Корак смета, отисак квари. Трулите брже!
       Последње свеће догоревају иза окна. Не желим да чујем крв како пршти по снегу. Где иду сове остављајући хладно паперје прогутано отровним испарењима, зебим. Рђава кандила обешена о клин употребљава оштри ветар. Стакло пуче, запишта пацов. Све је опет исто. У глуво доба ноћи звоњаву прекида дах мртваца, а локомотива убрзава и немо хучи.
       Не видим сподобне сенке, већ муње које препарирају погледе у диму. Кровови и даље ћуте и кашљу. У позадини ехо грохота и граје, а изнад први злослутни грактаји посипају угашене кристале. Чађава страшила у плесу и претње из прикрајка.
       Бежиш у пећину, спотичеш се, клижеш о влажни плочник, они трче, сустижу те, копита одзвањају, вода пљуска, осврћеш се…
       Суноврат у блатњаво гротло хучи и буљи. Челик пршти и сева. Затим проклета, напуштена зараван призива почивше из звука ветра који мрси трулеж. Неко увезује леденице док урлици пробадају мутна небеса.
       Шапатима у пари одрано.
       Лавеж врабаца оданде.
       Кључање слепо и отровано у разваљеној вилици испосника, а одавде бичују сузе у слатини.
       Нека падају осињаци и пупе језичасте цвасти!

28/29.01.2019.

Мртваја

Изношено злато и киселе сузе,
Уцрване ствари, коприва што жари;
Једна глава изрендана – поглед унатрашке
И босиљак, рузмарин, тамјан, аквамарин!

Све водиље слепе заостају грубо,
Усидрена весла распарчана леже.

Просипај то блато и израњај хитро!
Надувене стрвине кљуцају одавно
Комарци и јарци од навика што беже!

Рони и трчи, поскакуј и падај,
Испаравај, кондензуј, сублимирај сада!
Провејаћеш и пљуштати благо мени никада!

Гушићеш се и кључати,
Остати без хлада
У кориту јада,
Велелепног ада!

Пролазиће увек исте јегуље и глисте,
Поскочице љуте и крастаче луде,
Црви загасити, модри рунолисте!

28.01.2019.

Запоседнут

Длановима крвавим главу притиска
док врбе таласају сенке вриштећи
црни обруч. Скупљају сузе, ништећи,
бели кратери ту сабласт без писка.

Стопалима крвавим израња из
грања помрачење бурно, свеколика
непомичних и нејасних ствари слика:
земљани атлас у звездани винут фриз.

Казиваху снено сплетовима трнци,
наткриљени ињем чемпресових боли,
вировима горко плавећи у грози,

где капљаху свело привиди у слози.
Корачање слепо ка прљавој смоли
гримиза несталој у трсци.

јесен 2018.

Згариште

Понекад овде допру одјеци разигране уобразиље, заголицају ме трновитом слаткоћом док препознајем прохладни додир лахора, а онда се утопе у сенке и говоре бледим, нечујним сликама. Наједном ме хвата мрак и као да јездим преко неравног плочника овлаш додирујући мемљиви бедем. Пад тешке кваке праћен шкрипом узнемирава воњ влажних дрвених дасака и он врлуда између вишеструких процепа ношен дахом пригушене месечине. Једна сабласна вештица бешумно узлеће; посматрам њену немирну треперавост док се запућује ка удаљеној светиљци чије чкиљаве искре повремено бивају заклоњене несталним ритмом. Затим спустим поглед и закорачим напред.
Каткад уздрхтим. Оснажени ветар промени смер. Окренем се, али неочекивана горчина ме уштине за очи и паднем у снолики вртлог. Трк преко прашњавог друма остављају жамори немогућих осмеха. Ношен равничарским одајама, губи лиснате зидове и распршује ме бурно. Весла шуме без путоказа. Вртоглави сусрет у камене суновраћен кланце. Каква непрегледна бестрагија! Изнова пустош, стално празнина: учаурени пад над којим ми крваре још топле сузе. Откривен и труо, наштакан зриком и зујањем невидљивих шикара, подлежем даху слепог миша.
Привид торња, рушевног богаља, враћа нас милозвучном сутону. Обличја слободна и лака беже компасима звезда, далеко од зјапећих подрума. Устоличени у љубичасте маглине, жучно се растачемо, ја и ништа.

24.09.2018.

IMG_20180924_162903

преузето из енциклопедије Ризница природе (1969)

Неписмени црквењаци ПРЕТЕ и ПРОСЕ! (ФОТО/ВИДЕО)

(more…)