hermetic prose

Puzzle

puzzle-osore-misanthrope-2

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Естетикус

Некако, негде, некада, голет ураста израстајући у пејзаж.

Квазисемипараапсолутнонематеријално у загледању остатка или привида или целине исконског украшеног проистеклим.

Поглед сунца пуца тихо и полако. Вода трепће и чкиљи. Гласно ветрови надзирући декоришу. Заборављена болна шкргутавост белутка.

Једна круна у изостанку – изложен је бескрај. Њихови рудници пећинаре вечно. Голицљиви вез и хладњикаво мутни балдахин. Клизавим огледалима отапа и склапа. Са гмизавим стално у зарону – кроз клепет изнова пропада.

Психотресно. Потчињено самостална у свим лавиринтским амбисима расточена.

Опсега проширено суженог, поистовећује и греши. Изобличени одрази замагљују и опседају. Мрак без сумрака. Купају искричавост магме. Залогај без знања. Гутају пламсивост.

Тмина је расплакана. Крајности пониру са скидањем шлемова. Монотони ехо, ни шапутав ни бучан, крвари скучен и пева.

Широки дуалитет усковитланих осета и слојевитих начела био је клаустрофобичан.

Непрегледна мучнина.

А сада, прождирање отрова.

08/09.10.2014.

!!! УЖАСНО ВАЖНО: начињен је уступак и објављено је OБЈАШЊЕЊЕ овог рада зато што је истовремено и самосталан СОЦИОФИЛОЗОФСКИ ТРАКТАТ

Hermetic prose + photo challenge

Capture

When I was writing this, English words suddenly popped into my mind and I thought: I’m gonna translate this quickly after I finish. Unfortunately, nothing was easy as it seemed; translating complex Serbian language without losing too much was really exhausting. I had to check (or search for) a meaning of every single word in order to find the most suitable. At the end of that day (the first of January), it was an interesting experiment. Without discussing what’s lost or preserved, let’s read. (Yes, I know, Panzer isn’t an English word.)

Capture1

*I took those pictures with mobile phone camera through my frozen window on the same day I wrote and translated this hermetic prose.

Here is photo-collection from the session plus variations of the photo above I’ve done using artistic effects in Microsoft Word.

Спровод

Немир тишине траје. Привид спокоја трепери и стрепи. Потреси свести о коначности формирају упитник. Где је смисао? Шта ради време? Једна једина стаза, усамљена и омражена, трпи тешке кораке неизбежног мазохизма и сапутничког садизма.

Газим и бивам згњечен. Непозната, смрдљива обала под чијим таласима све вене нервозно шири мраз. Поглед жели слику, али добија хорор филм. Незаустављива даљина и све блеђи хоризонт. Сенке се даве вечно-после смрти клокотаво вришти ехо духова.

Сама и распарчана, шарена контура самољубиво светлуца и жари клетвама неизлечиву тмину увек трулих вода. Унапред изгубљену битку квалитета прождире квантитет.

Долазак проласка ватре испраћа стална тама.

08.05.2013.

Слика страха

Усковитлани почетак шаље прозирност све даље. Скакутава свежина. Божанствена целина. Тишина. Савладана препрека. Преплитање, падање и преживело страдање. Вечито путовање наизглед непомичног дома. Периодични плес у чијем окриљу жубори мноштво епизодичних. Древне везе, сложене и јаке, али међузависне, обитавају у ритму. Опрезан поглед. Прикладан изглед. Мир. Нагли окрет. Бег спречава вешти покрет.

Безумни завршетак шири мутне болести. Од када? – Нико не зна. Зашто? – Никога не занима. Слепило свуда.

Необјашњиви немир и необична нервоза узрокују трагање за склоништима. Саплитање, збуњеност, тмина и горчина. Стрепња. Нешто нестаје.

Свест о пропасти. Смрад гуши, а терет слама. Карике се кидају и нестају у отровном муљу. Тромост постаје утрнулост пред новом експлозијом. Сваки сукоб доноси слабост. Неподношљиви болови суше, немо и упорно. Језиви напади призивају још сабласнију смрт. Крај је неминован и суров. Мисли паничне. Безумници почеше да се смеју њеним дрхтајима. Само на један трен прекиде их трескави шушањ уз који се она, последњим снагама, сурвала у непознато гротло.

04.08.2013.

Подмукли одрони

“Пази! Еонима се нико није усудио да уздрма мој трон! Имам довољно снаге да се супротставим свакоме и свачему. Мрзим и замрзавам свако зло, крчим раскрснице, каменујем, склањам недостојнике и склапам покојнике!”

Ехо хучи и плаши. Узнемиреност и тескоба терају на бег или заустављају време у слици створења односно развлаче вечност у њима. Затим глувоћа иза укочености и напетости. Неизмерно трајање.

Клепет, роптај, крик, шушањ: тиранија. Привид слободе у њима и око њих. Страх потискује мизерију. Као да су одавно резигнирани и одувек срећни.

Наједном-ужаснутост. Све јачи мук, страна, срцепарајућа рика из дубина. Безнадежно појање попут причињавања о запоседнутости, а онда пљусак.

Неверица у сопствено постојање. Преиспитивање свих чула.

“Неее! Немогуће! Ништа се није догодило.“

А онда врелина, клокотање, неподношљиво шиштање, заслепљујуће, пламтеће снаге уништиоца.

Неверица постаје сигурност и сведочење о избављењу.

Пепео гуши безброј суза, а свака носи разочарење и изненадну патњу. Снажна грмљавина потреса и стеже ужасне вапаје. Ледена врелина полако се греје.

Слабашно кркљање о савести и освети у моменту је заглушило судбоносно сиктање, цврчање и клокотање. Мало упорнији су јауци из Немирног гротла-увек исти, али и увек различити за нијансу по интензитету, боји или трајању. Траже ли они разумевање, указују ли на нешто? Сећања су тамо увек другачија.

10.10.2012.

Грозоморно сазнање

,,Нема смрти. Има само сеоба

(Милош Црњански)

Грозоморно сазнање

Благи жамор црнила немо се врпољи. Сиктање пешчаника. Муљ котрља песак. Неочекивана горчина уцрваних опијата. Мисао? Збивање? Суштина?

Бледа сенка жури и растапа се својом језом. Заслепљен поглед пред спокојем се леди. Врели дах отрованог иња заискрава се и дими. Сува стабла мрсе свежину.

Постанак злих сила.

Силази. Плаветнило одозго сада је све јаче. Крв латица у магли све више шири свој крик. Гипке зенице упијају опијену жудњу. ,,Диван лом,” устрептало је стакло као за вечност стало.

Напокон све што се снило постаде толико мило. Неверицу испарава стварност. Немир и кретање. Калеидоскоп савршенства бљешти остварењима; као непресушна снага…као…

Пратња црних крила.

Сечиво краха понекад пукне; као скок, турбулентно на врху почетка дна. Суочавање, промене, стрмопутни вртлози и завеса се цепа и пада-остаје чудовиште ада, а само одлази нада.

Прогнан зато што пада путује и душама влада.

Неко мисли да страда.

Олујноцрвени врисци аветињским смехом голицају машту страха. Светови смрти круже кидајући заблуде. Добродошлице поново теку.

11.05.2012.

Освета прегаженог леша

Theodor Kittelsen – Mor der kommer en kjerring

Сунце је заслепљујуће и снажно. Силни зраци гордо се размахују ширећи наизглед вечну врућину и умор.

Овде доле тако је несносно, мучно, готово безнадежно и мртво. Таласи агоније преплићу се са свеприсутним вребајућим пипцима – крвавоцрвеним, слаткасто пецкавим и бљештаво врелим. Болни аплаузи клизе одозго. Грч, нека стега, ланац који се све више затеже. Кратак, очајнички ропац. Пламен букти пепеластим смрадом. Неме крике леди прогресија прљаве славе, успеха и таштине. Савршенство расте заборављајући своје труле стазе којима сада путује време.

Свеже плаветнило нежног Косача одраста у све лепшем тамњењу и претећем сјају. Високо горе, дуго сечиво натапа се све хладнијом крвљу.

28.03.2012.

Theodor Kittelsen – Fattigmannen