Огледалствене даљине

Pulchrum est paucorum hominum

  Буђењем природном смрћу, самоубиствени крајолик оштри иреверзибилне коначнице својих кобних леденица: насупрот одсебљењу – крајње понирање у сопство. Планета-грудва неми је кокон, бео и немиран, нерођен и незачет, али постојан; неосмишљен и неопажен, али сталожен; неуслужан и неупитан, самодовољан и тренутан. Ледено доба овде је садашњост, а можда и сталност. Време, попут другојаких нити пермафроста, отиче у крвавим одливцима лаве, небитно као поплавели и пререзани зглавци неког створења у кади. Таква тврдња, знајте, у вашем свету је кривоклетство, јер овде нема екстерних посматрача, доживљајних субјеката, а тиме ни правих објеката. Заборавите антропска начела, постања и уздања, стања и стремљења, било какве узданице и клонућа, превирања несазнатљивих и оностраних мехурова у сапуници злодухе мисли. Овде тако нешто не постоји. Утрните живчане системе, јер овдашњи криофили их не поседују. Нико не чује одјек обезљуђене планете; у трвењу санти – ни цвокот потпетица, у гибању калдере – ни сврдлање црне пчеле дрвенарице, у снежним вихорима – ни жамор закључане гомиле; у висинским јонским преливима и мећавним гама распадима – ни пуцкетање згаришта богомоља, а у капима леденица над врелим проседима – ни кликтај клепсидре… Само овај сигнал међугалактичког отпатка, случајне боце у ткању црне материје, бездушне португалске крстарице одаслате да жари жељне празнине, скулпторе живља, творце рушилачких црвоточних процеса, декомпозиторе униката, ентропичаре биомакромолекула и финих мрежа, белих као везови колонијалних паукова, као безброј пахуљастих кристала, рукохвати столетних ледника…
  Уснићеш први, а последњи снег, свеж и дрхтави мирис хладан попут постеље у замку ове тундре. Пише ли то у стаклу ове воде, невидљивим резбаријама хемолитотрофа, кондензацији, сублимацији и евапорацији блиставих чистина или у мртвом мору твоје сузе? Ако ме осетиш, плачи још јаче.
  Ваши прозори су рам за мртву природу: небиће, небивање, небивство.
  И не, белине из далека нису сабласне – оне јесу.

06.01.2024.

Одежда крепости, у крви

Неко зачу клепет потпетице на калдрми, пригушен шумовима из равничарског честара. Или то беше кликтај птице грављивице? Погледи, изгледи, панораме, видиковци, торњеви шиљати као кљунови, ово мутно, суморно облачје кљуцају као игле, забијају се у баршунасто безобличје сиво као рибље око, са спретношћу бодљи на столу за мучење. Још мало вина, драги, шапнуле су четине. Ове ноћи свираће фанфаре, под балдахином магле и иња, чуће се марш, сиктаће мачеви, севаће копља, буздовани, топови ће земљу трести, а по свему ће падати пепео, гареж лишћарске шуме спаљене у одмазди у јужној провинцији. Он, сулуд и поднапит, увијен у плашт, испошћен ваздух каквог медвеђег брлога, бауљаће по низинама ових мокрих лугова, ловећи снове и шарене заставице, молећи своје поседе за милост, саблажњен и жедан, звераће у чељусти риса у комадању једног зеца, умочене у крв и жиле, топле и полетне. Таква беше глава смакнута са гиљотине кад је стала да се облизује у очима џелата, а твоја вишеструко заручена кошчата шака са упереним прстом, чисто бела као гладиола, оштри очњак, била је посекла ваздух. Тако синхроно и страшно кошена су стабла и ево стотину двоножних стожера, ево твоје свите, проскинезе подвижника и папучића у крошњама твојих златастих увојака, слизаних са пламеном тих племенитих мисли поринутих у плитке, афотичне, скролике стеље безимених мочвара, са омчом и каменом. Жезло ти сада наликује на трули рогоз, а цоктање мермера под твојим стопама шљапкаво је и издајничко.
Параван.
Шишмиш у љубичастом сумраку. Виорење црних драперија. Шкргут зуба у соби тако мрачној. Води ме далеко, носи ме као што циклон витла планктон преко сињих валова Северног леденог океана; као црна мамба, овај дим са згаришта што се умигољава кроз прозор, отруј моје снове и заборави како сам дисао у ритму санте што пуца, поринут у марински ров, ја, твој сужањ, распевани патник, мастиљави главоножац набрекао од отрова, пружам пипке својих ехолокацијских врисака и слушам како ломе глеђ мојих антарктичких спрудова, како звони, како кричи и плаче моје древно братство, њихови угљеници и водоници, калцијуми и калијуми ушанчени у моје грозничаве паучинасте овојнице. Пергамент ме не трпи и спонтано сагорева. О, древна дебла и дуборези, бића прошла и будућа, жалостив и разједен попут кречњака на киселим кишама, бићу ваш крематоријум! Соласталгичног и старог, стрмоглавите ме низ ваше литице и бићу ништа до осмех над мојом обезљуђеном Земљом.

11.07.2023.

---

Као загриженом атеисти, анти-теисти и анти-спиритуалисти, укратко, као научнику, изазовно ми је и примамљиво, а овог пута и некако зазорно било да се замислим над својом хартијом од пиксела и угледам визију коју ће моји врли и измождени неурони испрести. Неретко се дешава коинцидентно поклапање и преклапање мојих песничких слика са збиљом; смрдљиви верници у томе би видели провиђење и узвикнули – Па он је предвидео рат у Украјини! Он је наслутио пуцачке масакре у Србији! Тачно је да се моје визије чудновато поклапају са овим инцидентима, али мој отклон ка писању дошао је са друге стране. Бивајући жртвом двоструког напада силеџије (22. и 31. маја 2023. године), пролазим кроз довољно стреса да бих трпео папир. Стварање прозаида психички је исцрпљујуће јер поред текстуалне игре, фантазирања и препуштања асоцијацијама, захтева и немилосрдну интроспекцију. Служећи се техником двоструког преламања, моје слике често евоцирају друге приказе, чарајући тако места неодређености, али и рефрактујући се на судове-стожере, а то су оне велике-мале, личне истине. Њих читалац не треба ни да тражи, ни да спозна. Ларпурлартистички манир користим у декоративне сврхе, а било каква контемплација и рефлексивност чисто су факултативни. Декоративно овде значи естетски пријемчиво, лепо, а то је увек у оку читача. Данас, 28. јула, обележавамо Светски дан заштите/очувања природе, због чега дајем себи слободу да читаоцима пружим неки путоказ кроз текст. Размишљајте о томе ко је крвави суверен, зашто је црвен и како, устоличујући своју немоћ, проклиње људску изузетност и, уместо да потчини, жели да ослободи природу од људске доминације, али и присуства. Ахуманистичка визија ми је најважнија и о њој ће се на Песимуму, овом мизантропском прибежишту, тек чути!

можда прва изјава Осора Мизантропа поводом неког његовог уметничког текста

Губилиште

Улица се растеже као језик комодо змаја, балави и капље, док ветрине сикћу и опомињу, пожурују отровани неокортекс, шибају шиљке оковратника. У плачно увијен платно, слуђен брзоходом, јауцима скривених птица грабљивица, слузавом помрчином и злослутним ћутањем столетних бедема, плишастим и пепеластим лишајевима, рзањем некакве дилижансе у маглењу, јату безброј клобука, помахниталим медузама, навлачи кукуљицу стежући је бледом шаком око гуше. Наретко ткани шал, узвитоперени удав, жабокречна омча тела из тресетишта. Непрегледна тундра мирише на сумпор и камфор. Под окриљем плашта заискри пламичак, спонтано сагоревање оваплоћено из ноктију модрих као перласти плодови отровног, пузећег грма, мешајући мастиљаву сумрачност незнаних поларних вода са пркосним избљувком вулкана у сутон. Ох, са сузама пасти у сан, починути под беспућем где само утварна шкрипа дрвених точкова проговара из мраза. Брже, низ стеновито стубиште уз ову осамљену развалину, са промајама у безооким окнима, руинираним розетама разобличених, древних магнолија и окомитим вешалима чије сенке на месечини грабе у даљину као путоказ за почивше.

Овде, у оклопништву катакомбе, једно тело у фетус положају чији јастук за вриштање су плесњиви зидови у осипању, костурница слабовидих зглавкара, лакриматориј остеалног праха и кужног, крезубог задаха. Са сећањем на мијазму крвопљуса у леденом кладенцу, тај исцедак лешева одбачених као стара крпењача, црни, зашиљени нокти гребу пергаменте отежале од снатрења и снова, пробуражене очњаком тужних летописа, куцкајући у стакло шапутавог пешчаника, пратећи цоктање плавичастог језика мршавог испосника-учењака, његов свенули поглед под шпицем глогових обрва; јер он је био смрт, полуживи, чађави костур са лицем пермафроста и зубима крвопије, приказа повампирена, а истовремено створење провиђења, предсказање великог сажимања, часа у коме ће читав свемир стати у погубну кап росе на врху трна и пролити бол као пурпурну хемолимфу, преко брана, у руптури артерија и аркада, узица и чворова, хијазми и сплетова, часа када ће све стати огромном ломачом ноћи чија глазба вечито пуцкета и пулсира кроз пахуљање у обрту кугле.

16.04.2023.

Ништаријум

Ткање осуто кулама маглина као крвави екцем. Горе, ка црвоточини, или је то ипак доле, са стране, слева надесно, угриз за реп комете. Удаљавање од прогризлих усана пакосних џинова, тих позамашних буктиња ноћи, усековање на двосеклини бездимензионог. Растезање озвезданих струна насупрот атомизацији паралаксе некаквог тричавог збитија у плавети. Црнило пада на ексцизију катакомби потенцијално једног од мноштва клобука; то сипино мастило бауља по рововима и ранама ледених интергалактичких пустиња, блуди по крстастим и српастим ожиљцима метеорита, тим избљуваним минаретима и звоницима, планетарним отпацима. Кудикамо зазвижди пулсар, живчани импулс свечано обезљуђеног хаоса, посмртни рефлекс малигне ентропије у натегнутој кожи са црном рупом од прибадача. Орбитале вибрирају на фреквенцији обезглављених мува у тегли, а одблесци некадашњег долазе као биолуминисценција удичарке, бесполни крик супернове бесмислице, циркуларност у бачви и ерупција поруке – закољи ме на пролеће.

15/16.02.2023.

Пахуљање таворника ❄

Голет устравичена у конденз киселина и суза. Димне завесе, опаки очњаци сабљозубог тигра, праскају бичарски, бестравно. Поглед смежураних бадема и дехидрираних полипа. Модре канџе заријем у соларне сметове. О, кактусу који смејеш одбегло облачје кишом комета, мојих биконкавних латица булке! Снатрите буновни бесове ватре, витриола и касапских метода устајалог прогласа кроз шкрињу, у шкргуту камене келије где треморно телекинетишем перле оникса, трулу перидонталну палисаду, еолски шмиргл згаришног креона. Бејаше ме овде уједало иње, посрнули ледник у пикселима и децибелима, у живом зиду вакуума. Сада и сутра црвоточио сам јуче, опрлио синапсе албума, врцаву космичку кишу, падобранце са шакама семења злог цвећа; сличугао мермером и морама, подморничио дуборез на дах, опевао мастило сипе и ехолоцирао крвожеђ и висинску болест; махао роговима кужној комети и палацао на тебе, мучениче свети. Тада ми се јавила гуја, глас бео као сабља гладиоле, у миомирису катакомбе, сладак као слуз пужа голаћа осакаћеног на трништу, у глуво доба ноћи. Звоник замуче. Клинички трзај клешта у стиску крајника. Да ли је тада зарикао громотрес, не бих умео рећи, али руке, те руке из сенки, ти пипци, стрвожедни и сакати, парали су мећавнички озвездано платно ноћи све док мој клобук и жарне пипке нису посувратили на две полумесечасте куке. Црквени миш у гутљају сове. Али то беше, или калиграфијом биће.

07.01.2023.

Нужно зло?!

          Очњаци месечине у наоштреном ињу, костурним косама прекаљене врбе. Кукувија сече смог, пресује отровне седе коврџе. У црној кукуљици кашаљ. Срчу сломљеног фењера прождире снежна стеља. Само дубока јека и крв, тако мастиљаво црна и лепљива; бездан под кристалним лустером бодежа и боли, тупе као ударац секиром; замрли древни дрворез, столетна јека пресамићеног дебла. Тајац.
          Последњи двоножни гмаз.
          Глуво, слепо и немо доба.
          Дирижабл-осматрач перископира тераформираном отпатку. Биомиметички пипци телепатишу доспеле списе. 
          Димњаци и копови, попови и лопови, пластика и челик, бетон и блато, коске и протезе, везе и алијансе, суви глечери и провансе, читава планетарна кора свучена, згужвана и бачена. 
          Пресвучена грудва клокнута у вулкан, џиновску мору.
          Само у киберпростору: крик прашуме, зеленило тундре и глагољање китова.

19.11.2022.

Бојанка од човека

Мајко гујо радодајко, турпијам своје канџе и прљим своја снежна крила лебдећи над ломачом нашег кола мишјег без репа. Двоножни примати опевањем подилазе мојим милим муњама. Не желим их реш, само модре одсјаје у каљавим очима и слатки пурпур облизан мојим огњеним заручницама. Као када начнем нар овим оштрим очњацима, зарићу им чарне нокте дубоко у гркљане. Добујте леденице, метеорска кишо, пијавице ватрене и земљотреси травни, кричите хорски док крв из каротида купа моје песнице ужлебљене у гласнице. Плашите, плачите, трзајте самртно бангаве ноге и шугаве руке, забацујте у плавети главе. Бацам гримиз на мастиљаво облачје и купам ова бедна лица агоније у врелом воску. Посмртне маске овенчавам буником, а у пехар истискујем есенције жучи и дивље коприве. Гареж из гротла, хумано ђубриво, на капцима сред пермафроста мога серпентинског лика. Кичице, полумесечасте дужице, крзно и дрхтај једне младе кошуте. Косе, шум кестена и пуцкетање пламена. Језик, немушт и рачваст трозубац у мојој кошчатој руци, алабастер што громотресно каменује калуђере и коње, њихове њиштавне приче, бљутава и згаришна чинства и читанија, кавезолике келије и смрдљива литанија. Ореол, гној злотвора, изврнуто магнетно поље и соларна олуја, печуркасто сазвежђе уранијума, смехотресног симпозијума. Благогласје, ехолокацијски чемер укњижен у ољуђени пергамент… Прокуни их, о мајко, гујо, радодајко.

20.11.2022.

Aara’s trilogy is the best black metal I’ve heard in a while. ☠ Click Continue reading to listen further. This post was not sponsored.

Патник у стаклу

Знате ли ветар што гитарски кричи, тресе ружичњак као махнити бубањ и крвари у глуво доба ноћи гребући образе? Том зову одазива се слана, силни трнци, стонога низ кичмени стуб, повијуша на коринтском оклембешењу, утварне мокрице и празне хитинске кутикуле.
Рибњак звера огледалствено. Грбавац протресе звоно и кишни мантил прокапа по одразима. Фасада осута, снег у пудријери. Баштованов леш, огрезли змијарник.
Замак је стегнут у прстену равничарске шуме, хладан и оштар као канџе у клопци. А ја? Мој леш је шишмиш обешен о лустер. Господара мучи крвожеђ. Хоћете ли бити љубазни и предати ово писмо на пошту?
Негде сам прочитала да се гроф волео преобући у крин и шетати под окриљем звери, ширећи миомирис који би дуго висио на гвозденој огради, обујмивши је као бршљан, а у повратку би ишао црвен као булка, расипајући перле бројанице као боровнице и шкргућући зубима, док је тежак запах крви падао по свему као гром.
Стенографски записи, драга, не сведоче у твоју корист. Гроф је био листопад, оштро перо у шевару под окриљем честара, звонки шамар узвихорен као ватрена пијавица која срче сушне пољане и провали облак као када сечиво тако сочно распара трбух. Напослетку, он бејаше титрај изнутрица у тегли формалина.
Молим вас, ваљда његова посмртна маска најбоље зна. Ја сам миловала његове увале и горске очи, те жиреве у трептају кошуте, у кошарици дупље црне као катран, столетни камен ове куле и тама његове крипте.
Зрцалећи кроза ме и уносећи ме, кишницу сипницу, наизглед ситницу, Он је плакао мене и са мном се враћа. Ми смо у ветру и јечимо болно…

31.07.2022.

Трбосек и буквар

Штрицкави резови парају пергамент истетовиран речима. Оптокинетички рефлекси су пинцете које чупају стиховане изнутрице и трпају их у течни азот. Обазглављена поглавља стрмоглављују се низ левак у епрувету. Плес на ретино-геникулатно-стриатној магистрали. Тумбање у етанолу дехидратише значења. Тлачење корпореалних светова у какофонији сугласника и самогласника, флуоресцирање из целулозног језгра, интерактивне библиотеке под објективом и ласерима. Провала у спацио-темпорални поредак преписаног преписивача. Слова и слике, асонантно алитерирање, дисонанце, дистонирање, проклизавање на стакленој плочици у бројеве, проклете ројеве. Ето и духа времена где искрсава на стубишту везикулираног хронотопа сред кондензованог, криптичног пиши-бриши механизма. Окретај завртња ушављује и коричи прегршт интеракција, мултифакторијелност на оси комбинације и селекције, мутације, дрифта и миграције са телеса на телесо, са звездане ватре у биљку и прах. Несврховито и недириговано изобиље диверзификује се у дегенерисану квазимем машину, слепог часовничара уметнина и нишчег учењака у радознало-бесмисленом потхвату космоса под пазух, па узбрдо-низбрдо, заумно и незнабожачки, вакуумски иманентно огледали деструкцију живља у црно мастило небула, органела и орбитала.

04.09.2022.

Vrzino kolo by Osore Misanthrope (PPT edit; original photo is here)

Олупина

савремена инкантација

Тешко облачје творничких испљувака повеша мозак на кланцав и убог тас. Дисекција. Уши фркнуте у жбуње – брусилица укопана. Нос фијукнут у шахт – згаришта љубичанствена. Очи, очи одскакутане, закопане – о, почуј мој затрвени глас.
Руке, гримизни флоем потечен на затровано перо. Канџијање по пергаменту свеже прекланог човека. Мумифицирање у течном азоту, купка у варикини. Бришите облаке, грађевине, дизалице, кранове, екране, мембране, солане, соларијуме, ходнике, столове, прибор. Ништите штанцовање обичњарских бивстава, пролиферацију отпадних збитија, товариште звукова, хукова, мукова, стовариште смрадова, гадова, хадова. О, древна провиђења, походите медијума чије перо је пластична дугметара, осуђена да буде осута до подмукле невидљивости. Малигно трансформисане ћелије, плешите пренасељиво и ненастањиво, осипајте запаљења и подливе, метастазирајте рударски, лансирајте рецидиве радиоактивно, грешите!… О, вируси и приони, на дезинформисане прионите, ухо прислоните на слона који памти и слушајте сузу како ропће. Тераформисани планетарни отпаци, збаците комфор, сеизмички стресите злокобне добродошлице; мењајте орбиту, срљајте у судар, еруптирајте сав двоножни отпад, катапултирајте га у велико ништа.
Ставила сам одојче у машину за прање рубља. Центрифугална сила. Цепанице, изнутрице и коске. Искувавање. Улоптавање уз Сунце.
Тајац. Радио(активни) таласи губе се као вашка у дремљивој власи.
Од људи, тих худих луди, само костурница – геолошки слојић – кљуцај детлића. Одозго и одасвуд – азур и тиркиз, со и шушкавост, влага и песак, обиље, изобиље, диверзификација, пролиферација… постантропоцен, обезљуђеност.

21.11.2021.
23.04/31.07.2022.