Висцералија

Изгубљени спис – затурени писак, у алвеолама гласовит врисак.
Рој комараца исисава мозгање, навала јона калцијума водопадно
се стрмоглављује, тропонини веслају озебли срцокуц.
Звоно празно звечи, шупља крв конвергира деблом.
Тинитус и цикаде играју пикадо.
Димњак се пуши.
Авион оре облачје.
Ентерички плексус у кореспонденцији са церебрумом.
Гужва, гужва, ноге и ножице, точкови, точкови, турбине и кочнице.
Редови вожњи, сплетови, судари, разигране хијазме мијелинских каблова.
Лајтшоу из репа фоторецептора качи за куке свештено лице.
Црне мачке се кезе док неко везе.
Намрешкане су ноздрве мртвозорника кикотавим одорантима док
чупа изнутрице посољене планктонима уврештене у паучинасту опну и
мами црве ушушкане у кохлее.
Широкопојасна мрежа заигра пинг-понг са сателитом.
Мантија се надме, мехур пуца и из црне рупе искаче крештећи кондор
односећи промају грудног коша.
Воистину журно скотрљавао се серотонин одоцнивши за
струјним ударом у бадемасто језгро.
Парастосно трбухозбори сад свој глосолалиј слепи подвижник.
Црква се руши.
Песник затрудњава.
Неко се гуши у мутној води.
Безгрешно оваплоћен енциклопедијски попис еметичан је и подношљив.
Сатрти су Сартр, Симулакрум и Син.
Вивисекција: царски рез – под кожом трезвен зналац,
учењак-информатор, природњак-андроид.
Лакриматориј скрит – ажурирај
                                                       да       не

15.08.2021.

Неухват

Белина што бљесне,
тај ненадани ударац у
окципитални режањ вијугаво
прострујао комисурама,
салтоморталисан у
ћорсокаку,

искао је неисказ у изразу
ствари и бића:

небеске палете пресликане
на кестењасто око,
непробојну синкарпну орашицу,
хладну и росну;

невидљиве конфете просуте
из дирижабла,
оклембешену оморину у
линији кабла;

јутра спарна, јутра хладна,
пацовску трку у точковима,
подмукле отрове у кључаоницама,
злочесте неосетне трагове на полицама,
нападе панике са рукохвата и
мрске погледе са квака;

асфиксирано дрвеће и цвеће,
модре перунике пузећих ризома
изједене лиске прободених стома;

покопане лопате, разбијене стаклиће,
пену неме потајнице прострту под
жедно сивило,
оштрицу крзнара, парфем стрвинара;

натовљену недоношчад стргнуту са повоца,
бумеранг-ошинуће, па клетву на семе –
зготовљен чај од четина тисе.

20.06.2021.

🛸Искати🌩

Поезија тражи
да загребеш дубоко по кожи,
да пипаш обрисе квазара у тами,
скрајаш и прекрајаш црну материју
у црвоточно белило са таласном
учесталошћу немог пулсара...

Поезија те тражи
у глуво доба ноћи,
у нултој тачки зимске
краткодневице,
споју паучинастих нити узглавља
и паперја поглавља, соларних
варница у одразу кратера,
пресахлих горских очију...

Поезију тражиш
бауљајући влажним коридорима,
у одјецима цоктајуће калдрме,
у болу невиђене звезде падалице,
закатанченим шкрињама и креденцима
посутим сребрним прахом...

Траг, то је уклети дар,
загонетна мапа,
анатомски атлас,
фотографија форензичара,
електронмикрографија,
астрономска карта.

Типке су дирке или струне;
напете, оне сеизмички јече у слободном
паду.
Јер ноћас јесте сутра, а
пируету помрачује скрама.

Зато искај, револуцирај!

27.03.2021.

XI-XIV хаику/запаи

Гори стрњика
Наочиглед сељака;
Соба ме гуши.

Згариште пусто
Уштину ме за очи;
Ни птице звук.

Смрдљиви одвод
Излази на реку где
Плутају рибе.

Гусеничење
Дрндавих ауспуха.
Цвркут јењава.

07.10.2020.

VIII-X хаику/запаи

Уз гавранов крик
И небо убледело:
Креон и пудер.

Топлотни талас:
Устрептали шишмиши
Тамане мољце.

Рани октобар
У најезди мољаца –
Fishnet in fashion.

07.10.2020.

Еики

Жабокречни плићак преузима скровити издисај. Одавно
су птице умакле са врбе, криком у одблеску муње.
Те вечери указало се чвориште, вечна огрлица боља од жада,
а у поре се утисла танинска помада.

Тешке цигле, да се не праћака, и вода се начас затвори у круг.
Црнило изнад и црнило испод притиска све више. Намрешкава
површ пахуља, лист; растиње ћути, самује. Бескисеонично
бивствовање освежава стари, поринути тен.

У пролазу га окрзну одјеци из шуме. Нежнији од свиле,
маховинаст покров штрика му снове. А онда магла у
салицилном цеђењу, трансфузији жеља у облачје…

16.09.2020.

Болећиво присуство

Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.

Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије

псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,

сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.

08.06.2020.

Подземље

Спровод у сумрак погрбљено гмиже; под
фењер пада глава, шишмиш сводом шара.
Трагом црне бубе пролазиш кроз дупље,
јецају крезуби, тмино мутне раке.
 
Вагони хукте у змијске раље; прње
гнезди се на дрхтави челик што штипа
промају дуж зидова и гребе, а
можда шкрипе артеријом шарке, или
 
неко пева крај угасле свеће. Чекрк
руку пушта, паук омчу спушта: кап безмерна
на лицу таворника неприметно бисерна.
 
Проливена магма, још свежи жиг, угаслим
пипцима клеше ново знамење: кугло,
у зарону медузе слепа сам костурница.
 
13.10.2019.

Underground

Funeral procession grovels at twilight; under
the lantern a head falls, and bat amid the welkin circles.
On the trail of a black bug, you, toothless sob,
gloom of blurry pit, pass through the cavities.

Wagons roar into the serpentine yawn; rags
are nesting on a trembling steel which pinches
and scratches the drought along the walls, and
maybe hinges through the arteries are squeaking, or

someone is singing beside the candle blown. Winch let
go of the arm, a spider releases the noose: an immeasurable drop
on the face of a sufferer imperceptibly pearly.

Spilled magma, still a fresh brand, with extinguished
tentacles carves a new omen: globe,
in a dive of a medusa I am but a blind ossuary.

Обогаљени водопад

Као котрљање неокруглог
Заглибљено скакуће
А саплиће се глатко

Смехотресно голицање
Бодљикаве жице
Сечивасте

Рендајмо ткива

Ограда је жива
Кроз телеса плива

Попут слатких клопки
Чупају језике
За ужину
Сити
Не
Никада
Да
Увек
Празни

Тркачи оштрих круна
Тих преса што пљују мозак
И кикотав пар окица
У правцу север-југ
Сневао би песму

Налик на црну рупу у штуцању пред
Огледалом одлучује да сажваће одраз
А опет се враћа у гужву крематоријума
Грају оргија

И као да се сада буди
Наштакан на туђе кости
Падајући куди
И одозго суди

08.11.2015.

---

Crippled Waterfall

Like the rolling of the unrounded
Muddy are the hops
But smooth stay the trips

Of hilariously tickling
Barbed wire
Bladed

Let’s grate tissues

The fence is alive
Through the bodies it swims

Like the sweet traps
They rip out the tongues
For a snack
Full
No
Never
Yes
Always
Empty

Runners of sharp crowns
Those presses which spit brains
And a pair of small eyes sniggers
In north-south direction
Would dream of a song

Resembling a black hole hiccuping in front
Of a mirror decides to chew the reflection
But again returns to crematoria’s jam
Tumult of orgies

And now it seems to be awakening
Crutched on a strangers’ bones
Falls scolding
And judging from above