Поетика симболизма

Осоре Мизантроп укратко о свом стваралачком маниру

Већини симболиста је реални свет којег се толико одричу само полазиште за изградњу симбола и музикалности (којима треба да се наслућује онострано). Реални свет*, свет науке, чињеница које пролазе обраду кроз субјективно и динамично ткиво моје личности је срж сваког херметичног дела које напишем; ту су свака реч и реченица чиста алузија на неки симбол (ствар, појаву, ситуацију) који се односи на субјективне истине које евоцирам. Из овога се види да постоји двострука трансформација онога што сам као писац хтео да кажем; попут светлости која се прелама кроз призму, информације се прерушавају у симболе, а онда симболи тј. ти расути зраци пролазе кроз другу призму или сабирно сочиво где се сажимају у речи и реченице присутне у самом делу.

оно желим да уткам у дело > симболи > евоцирање симбола (пречесто немогућим асоцијацијама)

Поред овог ултимативног симболистичког манира у неким ситуацијама и делима сам користио и симбол уместо симбол симбола, али он се не може одгонетнути без познавања читаве симболичке ситуације која се евоцира. На пример, у Оклопништву је симбол јасен, али крилати клинови су један од симбола симбола, а без одгонетања свега тога односно без поседовања правог кључа, немогуће је стићи до сржи; због тога већина мојих дела поседује објашњења. Зашто нисам директан већ херметичан? Зато што је херметична проза естетски идеал који покушавам да досегнем и оличење је самодовољности, о чему сведоче пасуси који следе. Другим речима, овај блог постоји да би радови успели да ме надживе (онлајн форме трају дуже од папирних). Није битно да ли ће их неко читати јер херметизам и није намењен читаоцу, битно је само да постоје.

*Колико умова, толико светова.

Наведени су само цитати који се неоспорно могу односити и на моје стваралаштво (херметичну прозу и поезију).

Жан Мореас (Манифест симболизма): Основна особина симболистичке уметности је не дозволити да се доспе до сржи саме Идеје.

Пол Валери: Моји стихови имају онакав смисао какав им се даје.

Стефан Маларме: Кад се предмету каже име, уништава се три четвртине онога уживања у песми које се састоји у постепеном погађању: наговестити и евоцирати – то је оно што машту усхићује. | …певати значи: у свесно оствареној тами призивати ствари помоћу алузија, а не директних речи. | …ништа не лежи изван реалности, али унутар тог ништавила лежи суштина савршених форми (…) Задатак песника је да открије и кристализује ове суштине.

Стефан Маларме (Криза стиха): Чисто дело подразумева изражајно ишчезнуће песника, који препушта иницијативу речима, стабилизованим сукобљавањем њихове неједнакости. Оне се пале од међусобних одсјаја као могућ ватрени траг по драгуљима (…) Све постаје неизвесност, фрагментаран распоред наизменично и насупрот доприносећи целокуоном ритму који би био оћутана песма, са белинама; само изражена, на неки начин, сваким пандантивом.

Звонимир Костић (Стефан Маларме – отац модерног херметизма): Песми није циљ никакво саопштавање, она мора остати отворена и за даље стваралачко ангажовање и домишљање могућих значења што сада стоји у искључивој ингеренцији читаоца. Читалац модерне поезије постаје са-чинитељ песме, којој се мора предати потпуно, као што наркоман, који се предаје халуциногеним тварима, урања у раскошно ништавило властитих иреалних светова.

Бојана Стојановић Пантовић (Песма у прози или прозаида): [Маларме] је први песму разумео као објекат састављен од речи, а не од идеја, и тиме је само потврдио њен потпуно независни статус у односу на реалност. Иницирајући процес дистанцирања песника од властитог емотивног искуства, Маларме је наговестио и доцнији Елиотов појам ”објективног корелатива”. Поезија се више не поима као средство преношења људских емоција и психолошких стања, већ су речи, напротив, својим еуфонијским, ритмичко-мелодијским својствима и графичким распоредом, поступцима алузије, евокације и сугестије активирале специфичну ”мистерију слова”, која је обрнутим путем деловала на читаочеву рецепцију, остављајући утисак звучне арабеске која потом тоне у бешумност, немост и ништавило. Стога се код Малармеа први пут појављује потпуно поунутрашњена песничка позиција, у којој је метафизичко особита перспектива поимања интуитивно уочених онтолошких битности. У том смислу, прави садржај поезије јесте чиста интуиција, а песников напор састоји се у реформисању француског језика, кога треба учинити што покретљивијим и способним за продукцију етеричних значења. Маларме инсистира на изузетној прецизности израза и дезинтеграције различитих облика полиметријског слободног стиха, особито у правцу песме у прози – коју сам аутор пише.

Вујадин Јокић о Полу Верлену: Песимизмом и меланхолијом испуњени су сви његови стихови…

Марсел Рејмон (Бодлерове универзалне аналогије): Песник узима од видљивог света оно чиме може да створи симболичку визију себе самог: он од њега тражи средство да изрази своју душу.

Артур Рембо (Писмо видовитог): Оно што човек који хоће да буде песник мора пре свега осталог да проучи јесте његова сопствена и потпуна свест; он истражује своју душу, он је надзире, искушава је, изучава је. (…) Ствар је у томе да своју душу треба учинити чудовишном, попут трговца децом, него шта.

Звонимир Костић (Рембо: Пијани брод): Пут песника није само тотална интроспекција, већ и стално искушавање самог себе, самомучење и немилосрдно самоиспитивање.

Звонимир Костић (Родоначелник Шарл Бодлер): Бодлер је од Едгара Алана Поа преузео естетичко начело да се уметник не сме препусити случају и интенцији. (…) У свим биографијама уклетих песника као општа места појављују се неприхватање официјелне критике, непријатељство и неразумевање средине буржоаског друштва, усамљеност и осуђеност на малу публику, неспоразуми најразличитијих врста. С једне стране, то је веома логично: песник престаје да буде национални бард, пророк, или гласноговорник свима разумљивих идеја и истина. Он је сада усамљеник који се, као древни алхемичари, бави искључиво својим светом, говори неразумљивим језиком, али и не хаје за то колико ће га и како разумети: он читаоцима саопштава често болне и грубе истине о животу и људској природи – далеко од свих постојећих правила о тзв. лепој књижњвности. | У поезији се све чешће појављују негативне категорије и потискују све остале: опијеност суморним и негативним аспектима живота, чудиовишност, гротеска и гримаса.

Шарл Бодлер: У читавој композицији не треба допустити да промакне ни једна једина реч која није интенција, која не тежи, директно или индиректно, да оствари унапред замишљени циљ.

Бодлер (Вештачки рајеви): То тајанствено и привремено стање духа када се дубина живота, начичкана његовим безбројним проблемима, разоткрива без остатка у ма колико природном и општепознатом призору који се налази пред очима, кад сваки предмет постаје симбол који говори… Умност алегорије расте у вама до неслућених размера… Граматика, и сама сувопарна граматика, постаје нешто налик чинима призивања; речи васкрсавају заоденуте месом и костима, именица, у свом суштаственом величанству, придев, прозирно рухо које њу огрће и боји као какав лазур, и глагол, анђео кретања који даје замах реченици.

Бодлер (Романтична уметност): Шта је чиста уметност према модерном поимању? То је стварање сугестивне чаролије која садржи у исти мах и објект и субјект, свет изван уметника и уметника самог. (…) Што више настоји да буде филозофски јасна, уметност пада ниже и враћа се дечијем хијероглифу; што се пак више ослобађа поуке, више ће се винути према чистој и некористољубивој уметности. (…) Поезија… нема друге сврхе до себе саме. (…) По питању уметности, признајем да ми претеривање није мрско; умереност ми никада није деловала као знак неке снажне уметничке природе. Волим оне крајности услед здравља, оне навале воље које остављају своје трагове у делима као ужарена смола у вулканском тлу, и које у обичном животу често означавају прекретницу, пуну миља, после неке велике моралне или физичке кризе.

Бодлер (Естетичке занимљивости): Уметник зависи искључиво од самога себе. Он не обећава вековима који долазе ништа осим својих сопствених дела. Он јемчи само за себе лично. Умире без деце.

Бодлер (Париски сплин, посвета): Ко од нас није, у својим славољубивим данима, маштао о чуду песничке прозе, музикалне и без ритма и слика, довољно гипке и довољно грубе да би се прилагодила свим лирским кретањима душе, таласању сањарије, подскоцима свести?

Душко Бабић (Песникова уклетост): Песник – ако је заиста песник – не може избећи сукоб са својом околином; у очима простог света он је дангуба, смешни јадник неспособан да живи као нормалан свет. (…) Песник је изабрано биће коме је поверена моћ да отвара врата тајне, да побеђује границе ”гнусног битисања”, да прометејски пркоси ударима судбине; с друге стране, он је осуђен да буде проклет и презрен, да му у животу увек буде тесно и мучно. Песник је биће које пати, и зато што га околина не разуме, али још више, због самог себе – јер је за патњу предвиђен, јер је песник.

Миливој Солар (Зачетник модерне поезије): У закључним деловима ”Цвећа зла” насловљеним ”Побуна и Смрт” обрађује се последњи покушај револта и тражи смирење у смрти која је ”оно потпуно непознато” и стога само негативно одређена могућност спаса. (…) Песник себе сматра отпадником од друштва и побуњеником против свега што је означавало традицију.

Хуго Фридрих (Језик и апсолут): …долази до изражаја уверење да постоји сагласје између песништва и магије, а не да се ради о некој стварној припадности песништва окултним круговима. (…) Малармеова лирика отеловљује потпуно самотништво. Њој није стало до хришћанске литерарне традиције. Она се одриче сваког мешања са савременошћу. Она одбија читаоца и никако не жели да буде људска. (…) Стварност доживљава као нешто недовољно, трансценденцију као ништа, а однос између обоје као неразрешиву дисонанцу. Шта остаје? Један говор који своју евиденцију има у самом себи. Песник је потпуно сам са својим језиком. Ту он има свој завичај и своју слободу.

Виктор Жмегач (Поезија европског симболизма): Поклоници естетицизма лепоту сматрају нечим што је само себи сврха, што је потпуно независно од свих осталих животних појава. Често се у вези са тим наводи гесло неких француских уметника: “L’art pour l’art” (уметност ради уметности), а то ће речи да уметник, стварајући своја дела, не служи ником другом до уметности самој, јер уметност не треба никаква оправдања за своје постојање. Из овога произилази сазнање да уметника за друштвену заједници ништа не везује – осим језика, па и то само у извесној мери. (…) И ова уметност, као и натурализам, на прикривен начин изриче осуду грађанском друштву, које уметника тера у осаму. (…) Као једино уточиште остаје уметност, па зато она мора бити редак плод одабраног укуса, производ који стоји “изнад живота”, посвећен и приступачан само кругу тананих љубитеља. Појамчисте поезије постаје узор и циљ свих оних песника који су искрено уверени да чак и помисао на неко ванпесничко, рационално, практично деловање понижава и сакати поезију, њену тајанствену и магичну снагу. Уметничко дело стога не може и не треба бити разумљиво свакоме; штавише, оно је – по речима једног истакнутог представника епохе – тајанствена творевина за коју читалац тек мора пронаћи кључ. И речи ће употребљавати и слагати песник онако како би их ослободио примеса из свакидашњег говора те помоћу њих што чистије изразио своја бирана песничка привиђења. Речи су знакови (симболи) који под рукама песниковим стварају нове светове, поетичну стварност, која може бити потпуно независна од реалног света у коме живимо; одатле и назив симболизам.

Оно што симболисти губе жртвујући логички смисао обилато им надокнађују чари које налазе у музичким лепотама језика, у звонком складу гласова што ће их песник знати постићи одговарајућим распоређивањем и подешавањем речи. Распоред гласова, богатство риме и обиље ритмова – све то повезује језичке знакове у целину која шаренило слика заодева у опојно музичко рухо. Није ни потребно да се такви текстови “схватају”; довољно је да се предамо њиховом чаробном деловању. (…) Било би погрешно сматрати да је естетицистичко песништво пуко играње речима, разонода доконих естета без искреног уметничког порива. Напротив, у целој историји књижевности тешко ћемо наћи песнике који би с толиком одговорношћу и дисциплином приступили обликовању својих дела. Стога се њихов стил често назива “формалистичким”, што би свакако требало значити да форми, односно начину како ће нешто рећи, поклањају више пажње него ономе што ће рећи. (…) И за дела естетицистичког периода важи начело стилског склада, и њима “садржина прелази у форму, а форма у садржину”. Бирани, неговани облик и танано угођена језичка музика одговарају одређеној садржини, песничком свету који управо на тај и само тај начин изражава песникове намере.

Најчистије узорке стилских схватања у периоду естетицизма пружа лирика. Лирски је израз за песника-симболисту оно подручје на којем ће помоћу звучности и сликовитости језика најскладније остварити своју визију лепоте, свет који је замишљен као уточиште. У тај свет естетске осаме ретко када допире животна бука свакидашњице; сетним и помало уморним расположењима одговара самоћа негованих вртова, јесењи пејзажи, ноћна атмосфера, тишина затворених просторија. Сва (мило)звучност ове поезије као да и не познаје осећање искрене радости; сва лепота у њој засењена је неком тугом. Саме ће нам песме рећи да је то туга осаме коју је песнику наметнула средина и коју он негује – немајући други излаз. Где друштво, друштвени идеали песника више не надахњују и не одушевљавају, тамо и човек, друг песников неће заузети достојно место у уметничком делу: лирика естетицизма удаљава се и од човека, па нам се чини да се песник у свету ствари и природе креће потпуно сам. Штавише, и саме ствари, беживотни предмети, знају вољом песника проговорити и описати свој свет тишине.

Разумљиво је да овакво песништво може презрети језик каквим се свако може послужити и који служи општењу међу људима, животу у заједници. Смеле метафоре (које често повезују подручја међу којима нема логичке везе) и неразумљивости у синтакси (у грађењу реченица) пристају језику који се не обраћа свим људима, припадницима језичке заједнице, већ је разумљив само песнику, или уопште и не жели изразити било какав одређени, незаменљив смисао.

Бодлер: Испитивање лепога је двобој у којем уметник врисне од ужаса пре но што буде поражен.

Ж. К. Уисманс (Насупрот): Од свих књижевних облика, песма у прози била је Дезесентов најомиљенији облик. У рукама генијалног алхемичара имала је она, по њему, да обухвати својим малим обимом, као какав екстракт, снагу романа, изостављајући његову аналитичку развученост и дескриптивне суперфетације. Веома често је Дезесент размишљао о проблему који га је мучио, да напише роман сажет у неколико реченица, које би садржавале пречишћени сок стотинак страна што увек служе да се успостави средина, да се оцртају карактери, да се, потврде ради, нагомилају запажања и ситне чињенице. Тада би одабране речи биле толико незаменљиве да би надокнадиле све остале; придев, постављен тако виспрено и тако неопозиво да не би могао оправдано бити свргнут са свога места, отварао би такве перспективе да би читалац могао недељама да премишља о његовом значењу, у исти мах и одређеном и многоструком, да установљава садашњост, реконструише прошлост, одгонета будућност душа личности, откривених светлошћу тога једног јединог епитета. / Роман тако замишљен, тако сажет у једну или две стране, постао би мисаоно општење између једнога мађијског писца и једнога идеалног читаоца, духовна сарадња у коју би ступило десетак особа вишег реда, раштрканих по свету, наслада пружена танкоћутнима, приступачна само њима. / Једном речи, песма у прози представљала је за Дезесента стварни сок, хранљиву суштину књижевности, суштаствено миро уметности. / Та једрина, развијена и сажета у једну кап, постојала је већ у Бодлера, а исто тако и у тим Малармеовим песмама које је он удисао с тако дубоком радошћу.

Следи одломак из: Зденко, Лешић. “Теорија књижевности.” (Службени гласник, 2008, стр. 347-352).