Nekrst metal fanzin/е

Фанзин садржи кратке приказе метал албума, најчешће death и black. Његова сврха је да омогући поклоницима жанра да пронађу ретке бисере, због чега је сваки албум линком повезан са одговарајућом платформом за преслушавање (YouTube, Bandcamp и слично). 

Уредник издања/рецензент: Андреј Ромић
Технички уредник/дизајн: Деся Ловоров

Гостујући рецензенти и њихов допринос назначени су у одговарајућем фанзину. Осоре Мизантроп који се и раније окушао на том пољу, припремио је два приказа за Nekrst #11 и још неке који ће се појављивати у наредним бројевима (види ниже).

*Facebook страница Nekrsta


The fanzine contains mini-reviews of heavy metal albums, most notably black and death metal. Its purpose is to provide fans with valuable and often obscene rarities from the underground. Despite of the fact that reviews are written in Serbian, albums are connected to the listening platforms (such as YouTube, Bandcamp, etc.) via a link which makes Nekrst even more practical.

Editor-in-chief/reviewer: Andrej Romić
Technical Editor/design: Desya Lovorov

Guest reviewers and their work are noted in the specific zine. Osore Misanthrope (who wrote reviews in English) prepared two reviews specially for the Nekrst #11 and a dozen more for the releases after the mentioned. 

*Facebook page of Nekrst zine


See all issues in pdf:

Nekrst Almanah 1 (#1 – #6)

Nekrst # 7

Nekrst # 8

Nekrst # 9

Nekrst # 10

Nekrst # 11

Јединствена и непоновљива сорта атмосферичног блек метала! Још ни један други бенд је није ископирао покушавши да преузме тако чаробне синтове, руске речи у промуклом шапату и гитаре – ледоломце и брусилице. Чак ни Alienation Cold није одлучио да репризира овакав звук на свом другом албуму. Када би се писци епске фантастике инспирисали оваквим албумом, можда би ме и подстакли да почнем да их читам.

~~~

Продужена рука бенда Nightbringer отиснула се у још једну језиву пустоловину. Полазиште – парализа сна која се дешавала Naas Alcameth-у (реаниматору свега осим бубњева злодухе егзекуције)! Послушајте овај албум, његове немилосрдне битове и јауке и проверите оживљава ли престрављеност човека који се буди из REM фазе и схвата да су очи једино што може да помери истовремено осећајући да га нешто гуши и стиска му груди. Он халуцинира о најстрашнијем! И то се понавља из ноћи у ноћ попут паралелизама у тексту: Аwaken Awaken Awaken In Dreams…

Nekrst # 12

За љубитеље звука какав је неговао Psyclon Nine овај албум је право освежење! Савршено употпуњује индустријал рок/метал материју прожету блекерским вокалима провученим кроз машину за обраду гласа где су семплери толико вешто спрегнути са гитарама и бубњевима да се слушалац не може отети утиску да је у футуристичкој ратној зони где посећује неке страховите тамне одаје препуне усхићених садиста огрезлих у мизантропији. Истовремено мрачан и разигран (!), можда је бољи у првом издању (са песмама Blitzkreig и Too Evil for Hell).  Убедљиви фаворит – Violence

~~~

DSBM претерује у свему, па и у називу. Забрињавајуће је мало албума достојних преслушавања, али они који то јесу, урезали су се у мој крвоток као блистави жилет. Туга, меланхолија и депресија – ако их осетим, идентичне ноте могу да се понављају и безброј пута. Хипнотички безизлазан Life’s Edge је увек ту да сублимира моје поноре својим очајничким грцајима.  Осећај растакања, претварања у молекуле ваздуха чију фреквенцију попримамо, и заборављамо…не памтимо ништа, јер све је један тренутак, садашњи. Трен у коме смо мртви.

~~~

Mноги су се окушали у стварању блек метал албума способног да одашиље васионску атмосферу – и пали! Alrakis није један од њих. За разлику од мајстора микрожанра, Darkspace, берлински вук А1V је заборавио на хаос и силину и призвао је патњу и самотништво беспрегледног универзума упаривши готово бесконачне гитарске рифове са семплерима. Бубњеве је лишио бласт-битова, а вокал је свео на повремене, удаљене вриске и тиме уобличио беспредметност кроз коју плови и лебди, доводећи тако и слушаоце у бестежинско стање.

Nekrst #13

Они изражавају суптилност блек метал жанра: не крче до ушобоље, али нису ни углачани; не пренаглашавају мелодичност, већ је користе у циљу лаганог распламсавања буктиње чији осећаји полако тињају кроз песме. Не стиде се да заголицају акустичну гитару и приближе нас огњу. Ово је последња ноћ: плачимо, уживајмо, сећајмо се и скончајмо! Аshes to ashes, dust to dust…Rebirth.

Nekrst #14

Nekrst #15

Nekrst #16

Nekrst #17

Nekrst #18

Nekrst #19

Abigail Williams – Becoming

Пост-блек метал као поджанр без дефинисане (и дефинитивне) форме овде је присутан у виду својеврсне варијације која нас (попут добро написаног путописа) стрмоглаво и вртоглаво преноси са жестоких висина допадљивог крештања право у кланце сугестивне рике, успевајући да нам покаже све мелодијске знаменитости, неретко клонуле и рефлексивне. Ова непредвидива и динамична вожња, усклађена са ритмом и природним тоновима бубњева, усмерава нас ка композицијским разноврсностима неуморних трзача који проналазе гудачке сувенире и не престају да нас задивљују естетском угодношћу неизбежних ужаса.

Nekrst #20

Nekrst #21

Nekrst #22

Nekrst #23

Nekrst #24

Nekrst #25

Nekrst #26

Nekrst #27


Кратки прикази Мизантропа који нису укључени у Nekrst:

Мало коме знан руски бенд у само две песме оживљава срж blackgaze/post-black metal жанра таласаве мирноће пуне унутрашњих немира овенчаних крешендом са убрзањем бубњева и треперењем неког синтетичког звука налик на клавир и виолину. Носталгичан и сетан, овај звук дира ону најтананију и најскривенију жицу металца окорелог у снази и бесу. Можда ће и пролити по коју сузу, тешку као топљена легура!

~~~

Погребна мирноћа, ритам спровода, свечаност и драматичност укопавања праћени су пригодно кратким текстовима изнешеним очајничким врисцима, гласом који се цепа попут леша, те невидљиве сабласти спремне да бучно опседа своје кости у самом финалу, након кратке post-rock паузе означене као Hallucination. Фанови black/crust бенда Young and in the Way биће изненађени креативном снагом овог споредног пројекта базираног на нечему суптилнијем и сензибилнијем, а и даље црном.

~~~

и gen, одвојено, на јапанском значи облачна непробојност, а Yūgen би била нека мистерија, несазнатљивост, мада значење може варирати у зависности од контекста; у јапанској естетици представља неизрецив осећај који у посматрачу буде нејасни призори из природе чиме се наслућује несазнатљивост читавог универзума, Стварности.
Ashbringer се занео у покушају да нам предочи овај концепт створивши пастиш од наглашено антитетичне експресионистичке слике, бесних блек метал вокала средњег регистра, игличастих гитара отетих од пост-рокера на трофазној струји и неелоквентних и директних стихова. Емоције и мелодичност су ту, али све то скупа је некако раздрндано, измештено, непотпуно. Или ме утисак вара? Мораћете да проверите ово још свеже издање и просудите сами.

~~~

Већ при првим тактовима је очигледно да се нису либили да потраже инспирацију код својих сународника из бенда Mgła. Рифови почињу да бауљају и гмижу попут тенкова, а онда се укључују солидни бласт-битови, чинеле почну фуриозно да звецкају и свима је јасно да се овде ратује! Тон је дубок, бомбардерски, а ништа другачији није ни вокал што хладнокрвном мирноћом слути, заповеда и прети. Њихови идеолошки супарници из Shiptarian Darkness добили су нерешив домаћи задатак.

~~~

Burzum можда јесте пионир атмосферичног, раздрнданог блека који се забија у уши као клин, али Paysage d’Hiver је онај који поседује кохерентност и као такав успева да створи огромну амбијенталну капију отворену за имагинацију искусног слушаоца способног да рашчлани гитаре са тврдоћом пермафроста од сугестивних семплера у сталној промени фазних стања – од њишуће магле и фијукавог ветра до оштрих наслага леда и иња.

Paysage d’Hiver – Das Tor

~~~

Чистунци, straight edge је стигао – са све фанзином! Davey Havoc и Jade Puget из бенда AFI вратили су се својим коренима и одмах натерали прашњаве албуме да се постиде пред својим стаменим наследником чије панкерски кратке и жустре песме дрмусају комплексни рифови који се брзински смењују не дозвољавајући глави да клоне. Одреднице hardcore punk, metalcore и mathcore би требало схватити са задршком јер је ова музика толико виспрена, енергична и пре свега паметно скопчана са изванредно пригодним вокалом да се ни један здрав и прав металац не би усудио да је занемари.

~~~

Фасцинантне су константне иновације и преврати у жанру који постоји већ више од 20 година. Одакле се црпи креативност? Ако је одговор у неком наркотичном коктелу, онда блек металци сигурно добро чувају његов рецепт. Ипак, једна врхунска смеша нешто другачије природе је обзнањена, а њен творац је мулти-инструменталиста A. Lunn. Чиста или затрована, његова крв жестоко струји и разлива се по електричним, бас и добро гитарама и бубњевима дрвенастог звука, тамо где се гостујућа виолина и чело искрадају кроз жичани звук који као да се извлачи и кривуда материјализујући се у металне нити од којих је и потекао. Можда је за све крив ламент што се надвио над Минесотом.

~~~

Brutal death metal! Морбидни текстови о телесној грози и сексуално-девијантним чиновима неоспорно оправдавају назив поджанра и сву његову претераност изазивајући гађење какво музика не досеже, већ га пружа само у назнакама. Њихов јак ефекат коси се са пуким набрајањем бљувотина под некаквим псеудотерминолошким називом: чиста натуралистичка грубост оперисана од софистицираности Бодлерове (некад скандалозне) Стрвине. Све то је одрецитовано гргољењем које је певач вероватно увежбао тако што је уградио буренце са воденицом у грло (да, баш ту у ларингофарингеалном делу) и онда почео бесомучно да плива отворених уста (илити усне дупље, Cavitas oris). Нисмо сигурни да ли му се успут одвалила доња вилица, па је одлучио да проучи и њену анатомију и самостално је зашрафи, али знамо да његов стручни тим вешто демонстрира закуцавање, чекићарење и брушење помоћу ниско наштимованих инструмената без gorenoise artifacts.

~~~

Иако је албум омаж Лавркрафтовом роману У планинама лудила, не морате волети овог (инфантилног) смарача да бисте уживали у јединственом атмосферичном пост-блек металу. Гитаре овде вијугају сликајући још једном тврде глечере и густ снег шибан фијукавим ветром док бубњеви земљотресно симулирају суновратне лавине. Урлање средњег до високог регистра је увек исто иако нам саопштава различито*, али зато су ту рецитације из поменутог романа на француском, као и још неки зачини…     *Мало смисла, доста забаве, и опет иста порука: музичари нису добри писци [а да ли су Лавкрафт?].     P.S. Видите ли жену на неком четвороношцу (коњу/бизону) горе или нешто друго? Мора се признати да слика(рство) побеђује.

~~~

Ево још једног блек метал албума рђаве продукције који се слободно може уврстити у ред култних, само што за разлику од њих не крешти о бесној Сотони, већ јадикује у депресивном ништавилу и очају ни на трен не звучећи извештачено и театрално! Какав хладни Darkthrone и врели Darkfuneral, ово је инјекција патње и узима се интравенозно!

~~~

Capture


Morbid Future zine #1

Morbid Future zine #2

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s