Стерео аларм ставља те на ноге, клецаве пнеуматике. LED светиљке симулирају ведрину и прозрачност, док се плазма прозори смеше твојим омиљеним крајоликом. Главочувар ти скенира интралобањски садржај и премрежује несрећне синапсе, а веносек, тако неприметно израстајући из алабастерске подлактице, аутоматски ажурира садржај и искључује те са пуњача. Лекићи се котрљају сходно циркадијалним ритмовима, пратећи синтетичке нутријенте. Спреман за викенд излет изван кућокапсуле, улазиш у бешумни аутомобил и зарањаш у смрдљиви ваздух, удишући избалансирани састав гасова обогаћен краностимулирајућим нотама планинске свежине. Наочаре за виртуелну стварност секу смог и прашину. Три троглаве птице успут залају и закашљу, што те нагна на смех. Прави тренутак да издаш телепатску команду навигатору и скокнеш у зоо врт да се поиграш са псоглавцима, тим слатким хибридима минипаса и џингис-пацова. Касније би могао да посетиш Последњи травњак и разонодиш се игрицом. Шетња кроз шуму, како необично! Буљићеш сатима у древно, истребљено растиње и животиње, опијати се палетама боја, мириса и текстура. Влажан ваздух, тежак као цигла, притиснуће ти устрептале груди, а мноштво интеракција у самом призору твоји кардио-сензори забележиће у виду нешто убрзанијег пулса. Ланац исхране, је ли то ова неасистирана, дивљачка, мученичка самопрехрана? Ај, колико смрти!
Сада те неко истински дрмуса. Падаш из чамца у кревет. ”Устај на вакцинакцију,” причини ти се познати глас. Снажно зеваш, гутајући запах загорелог, афлатоксичног млека. Под прозором спалионица, зарђали смрад барута и топљене пластике обешен о загарављене гране. Канџе кербера. Чергари вукљају испребијаног и прљавог коња, привезују га за олупину и почињу да истоварују гвоздени отпад. Бела грива улепљена тамном, скореном крвљу и блатом. Очи скупљене, сирена у јауку, невидљивци у прелету. Пад балеге и бомбе. Рика рођака сабљозубих, а онда тајац.
Повремена мећава на телекрану разогрнута разулареном и мирном гомилом, ужурбаним округлим главама без антена и клешта. Кугле су обаљене кегле, пресликане и умножене на дланове. Чељуст је извежбана, пластифицирана. Беласка и прождире. Из такве тоалетне шоље израста лијана, фосил криптогекона-пецароша.
Поглед је лоптица скочица; когниција хладна јаја у фрижидеру. Стаклено звоно цичи ти у ушима. Кесе и папири. Музика: брундави шушкавац, оживљени петрикор без киселих бубашваба, хладно растакање, љубичасто поринуће. Лепеза осамљене пошасти, плавне суше, обогаливши проклизавање гласова, кохлеарни икс-окс, катапултира кичицу обезбојеном комбинаториком, бетонски мутним оком труле пљоснатице.
Самотно доба свуда те чека.
23/25.02.2021.
PESIMUM 