Tag: поезија
Cypsela
Справих еликсир од крви посољене сузама. Повезах вене попут каблова након што истиснух гримиз и начиних флеку. Перисталтиком кишне глисте, већ згрушана смеса измигољила се под зашиљене црне нокте, умак пискарала у поље булке под чијим хематомима дрхти зец. Шкрипа кочнице – крик јастреба у кобном слету. Под канџама топло месо. Пергамент од људске коже, древни егзоскелет бедног стрвинара. Нокат подвлачи, мрачи нејасне редке, мрчи пресахле капиларе, заглушује гужву, гужва загушљиве прозрачности црвоточећи запах запарложеног живља.
Заноктица ошамари кревељаве прилепке и искрца се у озеблу пустош. Ефекат grotto на пустопољној лопти. Чукунунука црвеног џина у црном џинсу. Кашаљ вулкана што се гибају безатмосферно. Не пуштамо ни гласа, јер ми смо ектоплазма у полумртвом вакууму, post-mortem рефлексно бацакање с краја на крај огња, пресахли гејзир, абоносовина гејше.
Није ли мултиверзум холограм сапунице, мехурови у њеној кади, хијазма његовог жилета и чипкане црне марамице под заснеженим носем једне госпе, на погребу у червену 1897?
Пара гута прстоказ на огледалу, реплику велике њорке залеђена погледа:
д р х т а ј
б о р е.
29.05.2022.
Либрарион #10 вознесен 🎈
Либрарион #10 – конкурс ✍🏻
Неухват
Белина што бљесне, тај ненадани ударац у окципитални режањ вијугаво прострујао комисурама, салтоморталисан у ћорсокаку, искао је неисказ у изразу ствари и бића: небеске палете пресликане на кестењасто око, непробојну синкарпну орашицу, хладну и росну; невидљиве конфете просуте из дирижабла, оклембешену оморину у линији кабла; јутра спарна, јутра хладна, пацовску трку у точковима, подмукле отрове у кључаоницама, злочесте неосетне трагове на полицама, нападе панике са рукохвата и мрске погледе са квака; асфиксирано дрвеће и цвеће, модре перунике пузећих ризома изједене лиске прободених стома; покопане лопате, разбијене стаклиће, пену неме потајнице прострту под жедно сивило, оштрицу крзнара, парфем стрвинара; натовљену недоношчад стргнуту са повоца, бумеранг-ошинуће, па клетву на семе – зготовљен чај од четина тисе. 20.06.2021.
Пресахло
У тмини, овде између четири распуклине, чује се чамовање у ком шуштави гуштери хватају умртвљене бубашвабе. Хитинска кутикула се сочно и смрадно распрсне, у потаји двосеклог зрака са нијансама мокраће коју испарава. Поспани пацови ослушкују комешање мрава, троми срцокуц жедних свиња, мртвачки сат у шушкавом издисају, пламеном лахору искраденом из крила нејаке птице што се пузаво на њега наштакује.
У сумрак тињају згаришта, амброзија пакосно светлуца, коприва жари. Сова јаукне и дохвати мртву рибу, бљутаву и суву. Полен и отрови плешу на жару. Залогај зачињен пластичним пликавцима, горчи и гори сепијски мементо из ратног рова изгрицкан у глодарском гнезду. Сателити и рефлектори су бацачи пламена пред јежеве убоге очи, комарци инверзни шмркови, оштри усисивачи малокрвног живља.
Наказно цвеће и троглави мољци ореолишу кратер. Тамо је земља тврда и сува као црна мермерна спомен плоча. У дрхтају челичних роваца, грчи се и круни једно лице. Гримизна уснатица орошеног језика под црним влатастим велом. Грло уско, прорешетано, труло. У негдашњем левку, сада ситу, мумије мува и клепети прождрљивих лептирица, у ритму кржљавих жила куцавица. Руке, коске, беласкаве лиске, опрљена месечина. Спава?
Очне дупље, цветна ложа, искљуцани нектар.
Поново дан, кукавичји сан. Канџе стрвинара уплетене у модре пликове, чворове бројанице, просуте бобице, мак. Рђаво кандило у стиску чичка и оштрице себично чува прстохват крвавих суза.
За смакнутим поклопцем, из дине израња перископ, радознало удишући парастосну оморину.
06.06.2021.
🌪
Вриштина 😱
Синоћ сам попио пет милиграма левоцетиризина, јутрос још толико деслоратадина. Активни енантиомер и метаболит укотвљени су на мојим рецепторима и, ох, тако ми се спава. Проклети цетиризин!... Али поново волим ветар, тог лађара смрдљивих димчина чији клобучасти призор пропишти мојом мрежњачом. Времешна парна локомотива. Понекад, у глуво доба ноћи, кад трескави млазњаци крмељају у плесњивим хангарима, моје пужеве узмигољи труба електричног воза; кућерци се тада труцкају у ритму, а реч кашњење исписује се на уснама и остаје у замишљеном покрету мишића, неизговорена, подразумевана.
Две младе гугутке почеле су да напуштају гнездо. Родитељи их и даље хране на смену. Куда иду на вртоглавом ветру, јесу ли ношене уз шински колосек, смеће које ниче као печурке?
Овде поглед узраста на стрелици. Play. Копчев крик, злочест, одбија се од прозор, изнутра. Ваздух се пребојава у бетон, окна одводе заточени поглед. Негде далеко, изван, зариче гром, муња заварничи, премрежи мождане комисуре и забауља подземним хифама. Мртвачки пипци сплићу јадиковке попаца док олуја брише и чисти, преплиће ми власи горгонично, мицелично претеће, гласно и љуто. Тупи топот, корак или туча небеска, онда хроптај, шушањ, грептај из прикрајка, запах шкрипе хитрих канџица. Обзор је сиви чистац, свежина рафалних сечива што хрле на врес.
Лице ће стати пред пуним месецом, рефлектором иза тминског огртача. Онда ће кратери загнојити дражесном слашћу бобица, жарко црвено, налик на лаву, подземни лавеж поцепаних гркљана, и сливаће се ватрена роса на корак од јаме, на скок или прелет од прибежишта, будућег згаришта. Јер у епицентру није забележен ефекат лептира, никакав муњевит клепет. Све је почело кликом. Жаром. Жељом. Пластичан додир, нехајно или наменско ошинуће, сада је свеједно. Оседлано је, раскрварено потонуће сагласја. Ледина у сиктању пепела.
15.04.2021.
Родна осетљивост 🟣
Механизми одбране или Како ухватити инспирацију за главу и реп 🦚
Давнашњи кораци шуште, спуштају се у паду лахора, уздрхте са уједом иња. Гиздаво фазаново перо негде је красно писало. Одјеци мастила – роса на пауновом репу, кићанке травнатих класова. Запара, жега. Тресетиште уколевчило кисели лик, мљацкав, прокуван. У лобањи се мигоље гојазни пуноглавци, прстохват расутих жуманаца. Фатаморгана пада на кожу. Гипсани калуп у кади од маховина. Потом поздрав ужеглог сунца, смрзнуте дирке у тачки кључања. Поплава.
Данашњи прелет пресликава белешку мртвозорника. Вођени истим, знаним траговима митарења по папирусу, констатују спој валова у пљоснато кориташце мртваје, њене једине, бедне заоставштине. Друго нису ни могле зачети крастаче, а преписати мутаве пловке.
Сутрашњи омлет справља се од отрова што цури са темена. Слаткоречиво поринут у влати заборавка, прогутани кључ што запијуче под детектором.
Прексутрашњица се шуња, то је дим који наиђе изненада, уштине просуте жабље очи, а онда анозмично устукне. Ко се тада види у бусену и роси, пресахлом лигниту, даждевњачком валу?
24.03.2021.
PESIMUM 