Изгубљени спис – затурени писак, у алвеолама гласовит врисак.
Рој комараца исисава мозгање, навала јона калцијума водопадно
се стрмоглављује, тропонини веслају озебли срцокуц.
Звоно празно звечи, шупља крв конвергира деблом.
Тинитус и цикаде играју пикадо.
Димњак се пуши.
Авион оре облачје.
Ентерички плексус у кореспонденцији са церебрумом.
Гужва, гужва, ноге и ножице, точкови, точкови, турбине и кочнице.
Редови вожњи, сплетови, судари, разигране хијазме мијелинских каблова.
Лајтшоу из репа фоторецептора качи за куке свештено лице.
Црне мачке се кезе док неко везе.
Намрешкане су ноздрве мртвозорника кикотавим одорантима док
чупа изнутрице посољене планктонима уврештене у паучинасту опну и
мами црве ушушкане у кохлее.
Широкопојасна мрежа заигра пинг-понг са сателитом.
Мантија се надме, мехур пуца и из црне рупе искаче крештећи кондор
односећи промају грудног коша.
Воистину журно скотрљавао се серотонин одоцнивши за
струјним ударом у бадемасто језгро.
Парастосно трбухозбори сад свој глосолалиј слепи подвижник.
Црква се руши.
Песник затрудњава.
Неко се гуши у мутној води.
Безгрешно оваплоћен енциклопедијски попис еметичан је и подношљив.
Сатрти су Сартр, Симулакрум и Син.
Вивисекција: царски рез – под кожом трезвен зналац,
учењак-информатор, природњак-андроид.
Лакриматориј скрит – ажурирај
да не
15.08.2021.
Tag: херметична поезија
🌪
🛸Искати🌩
Поезија тражи да загребеш дубоко по кожи, да пипаш обрисе квазара у тами, скрајаш и прекрајаш црну материју у црвоточно белило са таласном учесталошћу немог пулсара... Поезија те тражи у глуво доба ноћи, у нултој тачки зимске краткодневице, споју паучинастих нити узглавља и паперја поглавља, соларних варница у одразу кратера, пресахлих горских очију... Поезију тражиш бауљајући влажним коридорима, у одјецима цоктајуће калдрме, у болу невиђене звезде падалице, закатанченим шкрињама и креденцима посутим сребрним прахом... Траг, то је уклети дар, загонетна мапа, анатомски атлас, фотографија форензичара, електронмикрографија, астрономска карта. Типке су дирке или струне; напете, оне сеизмички јече у слободном паду. Јер ноћас јесте сутра, а пируету помрачује скрама. Зато искај, револуцирај! 27.03.2021.
Еики
Жабокречни плићак преузима скровити издисај. Одавно
су птице умакле са врбе, криком у одблеску муње.
Те вечери указало се чвориште, вечна огрлица боља од жада,
а у поре се утисла танинска помада.
Тешке цигле, да се не праћака, и вода се начас затвори у круг.
Црнило изнад и црнило испод притиска све више. Намрешкава
површ пахуља, лист; растиње ћути, самује. Бескисеонично
бивствовање освежава стари, поринути тен.
У пролазу га окрзну одјеци из шуме. Нежнији од свиле,
маховинаст покров штрика му снове. А онда магла у
салицилном цеђењу, трансфузији жеља у облачје…
16.09.2020.
У сутону, сета
Равница покисла замиче стаклу замрљаном.
У срчаној дупљи попац стреса напета крила. Сеизмичке
бушилице, тестере, брусилице, мотори, замајци и котури,
хидраулични компресори и пресе, завртњи и кола;
врцави неуротрансмитери и трезни окидачи:
бесан рис устрељен у гипком скоку и непомични
кликери са трачицом тако жутом, у штрасу који гасне
и сузи. Згариште, чађава родо, ви сенке и прозирни акварели: куда?!
Јездећи од сунца сијалице тиховати почну. Мелодија пада на црвене усне,
ружу у снегу и две рупе од катрана са пулсаром јесењег јасена, као у Јапану.
Покретни рам укошничене шклопоције благосиља rigor mortis уљуљкан у
шашу повијених додола под плаштима. Антене, као руке раширене,
чешка поветарац амброзијских стремљења. Самотно
штене трчкара уз хумку; у њему бука поново понире пратећи
шиштави гејзир. Упијање спектралне опијаности, живахност и
чистота раних нарциса пресликаних у бестежинско.
Како је некада мирисала нова боја… Крвава,
спљоштена мисао љубазношћу усаксијених љубичица,
исцепкани призори и кајсијасти запах меки.
Шишмишасто дирижабл сагорева
несагледиво.
09.09.2020.
*Photograph above the title was taken by Osore Misanthrope on the 26th of August 2020.
(｡•́︿•̀｡)
Звезда бејах, а сада прах сам
…,олињала пустош зилион еона,
светлосних година,
галактичких вапаја –
од
Сунца;
у
Ништавило,
бачен сам да трнем и плачем
смрзнуту сузу, одлебделу и прастару
мумију у сећању
испалом
негде успут
…
Поларна светлост мамила је уздахе;
блажене и полетне траке, одсјаји, трагови
простора што одузима дах,
напаса га јонским зеленилом,
напаја светковним жалом,
све је пало у осаму, високо
у небеса раздувало је маслачак,
јетко и крепко прашином исклесано
…
Крвави испљувак у кежењу
распарао је облаке;
вознесен и потресен,
сиђох у облоге.
…
Ропац – шарени балон –
прасну са безуме станице:
хХх
21.06.2020.
Болећиво присуство
Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.
Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије
псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,
сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.
08.06.2020.
Прибежиште
Одјездивши увис (згрбљена грудва),
отпратих зрак бесузно и пукох
(пали балон), те лебдећи се склупчах
(кнедла у грлу) ишчекујући снено,
миран и дрхтав (мртвачки покров),
нову рацију на чула и погледе разне
(зовите ме зомби).
Разбивши пешчаник (рањена пума),
помиловах врбу жалосну и цркох
(учаурена гусеница), па молећи ништа
да покрене нешто (у овај тамни час),
васкрсавам смело уз ватромете празне
(оковани Прометеј).
Чујем крнтије крџљају у вашем гласу
(пресветла ланчадија), шибајући моју
трулеж жудњом за крилима (водени цвет),
огледајући олујни облак у усијаном сидру
(пусто клизалиште) и кујући, док
кушам кљунове празне, нови кавез на
месту старом (бачена коска). Зато бледим
и режим, а кад узмогнем тежим (кваран зуб)
спуштању капака на слову црвеном (трн у оку),
и са одјецима јаука лежем на облачно
поднебље (светац на иглама), хрчући
грозоморе безмалих бродолома,
са привидом примирја пред
опасну буру (отрешена слина)
и трбусима распараним наживо.
02.02.2020.
Погубно гусеничење
Зарђали пликавци стоного храмајући
хрскају сунчанично челичење.
Удахни!
Изанђали чичкавци љигаво прштећи
цврцкају празнично столичење.
Издахни!
Парафински пресеци душника
гиљотинизирају накострешену
несвестицу.
Одахни!
Зелениш израфаљено мљацка и
кашље у запеклом погледу
фонтаназмагоричном.
Диши!
Хитински остаци кубика
метаморфозирају учаурену
песницу.
Пиши!
Пастиш ишрафљено клацка и
шаље у засталом двогледу
спарушеноеуфоричном
умрлицу
нагорелу
комада: један (1)
03.01.2020.
Continue reading “Погубно гусеничење”
PESIMUM 