hermetic prose

Puzzle

puzzle-osore-misanthrope-2

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Librarion #3 (тема: страх)

Трећи број фанзина Либрарион стигао је у мој мизантропски азил 31. децембра 2015. године.

Период јако чудан, непродуктиван; пун месец слаби попут сна, чека ме церебрално касапљење са укорењеном неинспирисаношћу монотонијом…

by dr Paul Koudounaris

А онда се појави Уметност са мојим поправљеним наочарима и напросто ми нареди да делам у правцу суштине.

И би тако.

20 литерарних и 13 ликовних радова украсише 33 стране жигосане куцаћом машином и преплашене одсуством боја.  Свечано ме дочекује песма Дани боје крви Тамаре Пантовић снажно евоцирајући фотографију из едиције Heavenly Bodies (изнад, десно). Помало екстатично скенирам анегдотско-стриповски атак Стефана Митића и исто тако ми се помало заврти у глави од зачудности Јамб-рулета Марка Антића. А онда улазим у Двориште Зорице Јошић и хвата ме страх од отвореног простора њеног савременог, урбаног стиховања праћеног експресионистичким портретом Чиле Шимурде. Убрзо увиђам и да је од мојих радова управо Грозоморно сазнање* заузело своју позицију крај провокативног Дракуле Богдана Јовићевића који испитује хришћанско-исламски однос. Мук и његове ужасе предочава ми Helena Himmel у отуђености своје Тишине. Готске елементе разних прича до последње стране виспрено анимирају Чилини цртежи, изванредни колажи Андрея Страхова и надреални обрт у причи Triska i Dekaphobia Владимира Б. Перића.

Хвала Уреднику што је успео да обједини бројне страхове савременог израза.

Librarion можете пратити на Facebook страници и сајту, а овде можете да испитате и музичке саучеснике.

Лепо је знати да је конкурс за четврти број (тема: Оријент) отворен за све креативце.


*написано 11.05.2012. на писменом из српског језика и књижевности у гимназији као одговор на тему Нема смрти, има само сеоба – Милош Црњански; објашњење мог дела у коме се крије једна од главних порука романа Сеобе нећу износити, делом и због тога да не покварим вео страха који га сада може обавити у тумачењима и тиме изменити/допунити већ мутирани главни кључ (прим.прев. дело се мења са ствараоцем, уметност = уметник).

Hermetic prose + photo challenge

Capture

When I was writing this, English words suddenly popped into my mind and I thought: I’m gonna translate this quickly after I finish. Unfortunately, nothing was easy as it seemed; translating complex Serbian language without losing too much was really exhausting. I had to check (or search for) a meaning of every single word in order to find the most suitable. At the end of that day (the first of January), it was an interesting experiment. Without discussing what’s lost or preserved, let’s read. (Yes, I know, Panzer isn’t an English word.)

Capture1

*I took those pictures with mobile phone camera through my frozen window on the same day I wrote and translated this hermetic prose.

Here is photo-collection from the session plus variations of the photo above I’ve done using artistic effects in Microsoft Word.

Спровод

Немир тишине траје. Привид спокоја трепери и стрепи. Потреси свести о коначности формирају упитник. Где је смисао? Шта ради време? Једна једина стаза, усамљена и омражена, трпи тешке кораке неизбежног мазохизма и сапутничког садизма.

Газим и бивам згњечен. Непозната, смрдљива обала под чијим таласима све вене нервозно шири мраз. Поглед жели слику, али добија хорор филм. Незаустављива даљина и све блеђи хоризонт. Сенке се даве вечно-после смрти клокотаво вришти ехо духова.

Сама и распарчана, шарена контура самољубиво светлуца и жари клетвама неизлечиву тмину увек трулих вода. Унапред изгубљену битку квалитета прождире квантитет.

Долазак проласка ватре испраћа стална тама.

08.05.2013.

Слика страха

Усковитлани почетак шаље прозирност све даље. Скакутава свежина. Божанствена целина. Тишина. Савладана препрека. Преплитање, падање и преживело страдање. Вечито путовање наизглед непомичног дома. Периодични плес у чијем окриљу жубори мноштво епизодичних. Древне везе, сложене и јаке, али међузависне, обитавају у ритму. Опрезан поглед. Прикладан изглед. Мир. Нагли окрет. Бег спречава вешти покрет.

Безумни завршетак шири мутне болести. Од када? – Нико не зна. Зашто? – Никога не занима. Слепило свуда.

Необјашњиви немир и необична нервоза узрокују трагање за склоништима. Саплитање, збуњеност, тмина и горчина. Стрепња. Нешто нестаје.

Свест о пропасти. Смрад гуши, а терет слама. Карике се кидају и нестају у отровном муљу. Тромост постаје утрнулост пред новом експлозијом. Сваки сукоб доноси слабост. Неподношљиви болови суше, немо и упорно. Језиви напади призивају још сабласнију смрт. Крај је неминован и суров. Мисли паничне. Безумници почеше да се смеју њеним дрхтајима. Само на један трен прекиде их трескави шушањ уз који се она, последњим снагама, сурвала у непознато гротло.

04.08.2013.

Подмукли одрони

“Пази! Еонима се нико није усудио да уздрма мој трон! Имам довољно снаге да се супротставим свакоме и свачему. Мрзим и замрзавам свако зло, крчим раскрснице, каменујем, склањам недостојнике и склапам покојнике!”

Ехо хучи и плаши. Узнемиреност и тескоба терају на бег или заустављају време у слици створења односно развлаче вечност у њима. Затим глувоћа иза укочености и напетости. Неизмерно трајање.

Клепет, роптај, крик, шушањ: тиранија. Привид слободе у њима и око њих. Страх потискује мизерију. Као да су одавно резигнирани и одувек срећни.

Наједном-ужаснутост. Све јачи мук, страна, срцепарајућа рика из дубина. Безнадежно појање попут причињавања о запоседнутости, а онда пљусак.

Неверица у сопствено постојање. Преиспитивање свих чула.

“Неее! Немогуће! Ништа се није догодило.“

А онда врелина, клокотање, неподношљиво шиштање, заслепљујуће, пламтеће снаге уништиоца.

Неверица постаје сигурност и сведочење о избављењу.

Пепео гуши безброј суза, а свака носи разочарење и изненадну патњу. Снажна грмљавина потреса и стеже ужасне вапаје. Ледена врелина полако се греје.

Слабашно кркљање о савести и освети у моменту је заглушило судбоносно сиктање, цврчање и клокотање. Мало упорнији су јауци из Немирног гротла-увек исти, али и увек различити за нијансу по интензитету, боји или трајању. Траже ли они разумевање, указују ли на нешто? Сећања су тамо увек другачија.

10.10.2012.

Грозоморно сазнање

,,Нема смрти. Има само сеоба

(Милош Црњански)

Грозоморно сазнање

Благи жамор црнила немо се врпољи. Сиктање пешчаника. Муљ котрља песак. Неочекивана горчина уцрваних опијата. Мисао? Збивање? Суштина?

Бледа сенка жури и растапа се својом језом. Заслепљен поглед пред спокојем се леди. Врели дах отрованог иња заискрава се и дими. Сува стабла мрсе свежину.

Постанак злих сила.

Силази. Плаветнило одозго сада је све јаче. Крв латица у магли све више шири свој крик. Гипке зенице упијају опијену жудњу. ,,Диван лом,” устрептало је стакло као за вечност стало.

Напокон све што се снило постаде толико мило. Неверицу испарава стварност. Немир и кретање. Калеидоскоп савршенства бљешти остварењима; као непресушна снага…као…

Пратња црних крила.

Сечиво краха понекад пукне; као скок, турбулентно на врху почетка дна. Суочавање, промене, стрмопутни вртлози и завеса се цепа и пада-остаје чудовиште ада, а само одлази нада.

Прогнан зато што пада путује и душама влада.

Неко мисли да страда.

Олујноцрвени врисци аветињским смехом голицају машту страха. Светови смрти круже кидајући заблуде. Добродошлице поново теку.

11.05.2012.

Стожери несреће

Високо горе нешто бљешти. Светлост разложена у снажне таласе плени својом снагом и лепотом. Осетим жестину док се нежне и слаткасте боје разливају свуда унаоколо. Овде доле је помрчина напокон уступила место свежини. Далеко, јако далеко од бола и искуства, рођена је једна мала звезда.

Поноћ. Светлуцави и смели вихор откотрљао се у висине почетка и оставио мало зрно белине на мртвилу ноћног огртача. Шуме језиво шапућу из тмине. Наивно ”где сам”, радознало ”хајде”, и смело ”окушај” ковитлају се међу сенкама. Духови са маглом доносе жеље. Огроман бљесак сруши ме на земљу и тада угледах ужарену комету како пада и крвари у ноћи. Прва суза окваси тло и звезда се потом чило насмеја. ”Стани! Не смеш тамо! Опасно је! Не знаш шта те чека.” Ни један од ових узвика не могу да изрекнем. Нећа ме чути. Нема сврхе узалуд се трудити. Исувише је касно. Креација се увек изопачи и дозволи ништавилу да је прогута.

Праскозорје. Киселе кише меко дотичу лишће. Бол и мучнина висе у ваздуху. Осетим. Грешка је почињена. Савршенство слаби. Ветар кришом односи мисли и врлине. Упорност и бол су заједно.

Одрасле звезде брзо кренуше да беже. ”Зло! Зло,” зачу се унаоколо. Малена звезда је сама у супротном кутку и као да не жели да слуша. Мисли да ће засветлети опет и не схвата зашто слаби. Све је другачије. Роса ми говори да јој је тамо тесно и непријатно. Ох, али свуда је тако!

Свиће. Поветарац затрепери са осветљених брда и дошапну ми најновији трач. Сутра ће уместо њега овуда проћи северац и све ће оковати ледом. Сабласна душа ноћи је тужна и пар преживелих звезди заједно са њом ће оплакати губитак ближњих. Они се надају да ће хладноћа позвана чак из амбиса пакла успети да заустави јутарње топле зраке који уништавају сироте звезде. Али они не знају да су усковитлани гасови у самом срцу звезде исто толико опасни и зли. (Уништење ће наступити пре јутра и опет ће крвава комета означити да је нечије срце пукло). Искуство никоме неће помоћи да побегне од себе самог.

Дан. Снег испроливан крвљу узнемирава и упозорава. Птице уплашено беже коментаришући снажне синоћње комете. Одлазим да их питам куда су се запутиле, иако сумњам да ће ме одвести на спокојно и савршено место.

30. 09. 2011.