hermetic prose

Закључавање тавана

       Хладна огледала се пресвлаче у меке душеке над почившим. У даљини врисци, пригушени исцепаним истопинама. Тешки овдашњи топот или последични потоп призивају док не постоје.
       Жарко и безлично, као рељеф у раму са блеском или жиличасти вез кроз таму, док није снило.
       Ходи, рече неко, на поток танак к’о суза што другу сустиже, и памти.
       Непокретна мећава нити сада гаси свећу. Авет, сећа се, пауколика као да је био. Лежаше дуго у формалину – маска смрти са погрешном етикетом. Сто – ево овде – и свитак на њему дуги, лешева стотину без крви у даху ту је почистио.
       Долази заиста ужарено и зубато црвенећи горка испарења. Кида месо и мрви кости; пљује, гута и повраћа. Затим у саксији поново мрзне.
       До следећег пута зовем се нико.

2018.

Advertisements

Отисци

         Било је тихо и хладно. Ране сумрачне скровитости стапале су се неопажено. Измагличаста мирноћа и мека шкрипутавост успоравали су одсутни корак док је опасивао мрежолико змијско гибање.
          Након механичког обрта буктиња пуцкетаво палаца у оклопу.
         Можда је шарени прасак летео или је само слепо и тешко падало, неосетно, засмрдевши мразном чистоћом. Таласавост влати постала је цепање које одјекује. Онда се чуло, црно, али бестежински течно и одлазеће, све тише, тихо: оно. После се видело, још црње.
          Бројеви аутоматски постају нуле којих нема испод старог стакла.
         Оне ноћи крљуштасто су се цаклиле дуге кривуље у хватању далеке, израњаване лопте. Шушкање је неопрезно промицало док је исто било превртано у немом котрљању кроз ништа. Изненада, кроз магловите сенке заискрили су се шапутави кикоти. Нешто као да се скрило.
         Чистина се указала колосеумски тајном и немогуће бескрајном. Испод су и даље биле лепљиве лиске, а изнад суви трептаји. Ипак, варљиви обриси су лелујаво пролазили кроз храпавост.
          Још једном, обрт кугле спушта засторе и, као некад, одјеци тону трагом минулог листопада.

02.10.2017.


imageedit_37_4278967507

Црвоточно откровење (онострани феномен саморегистрован 18.03.2014. и трансформисан 07.12.2017.) / Wormholed Revelation (other-wordly phenomenon self-detected on the 18th of March 2014 and transformed on the 7th of December 2017.)

Puzzle

       Чујете ли?…
       Сухо рухо цепелини цепају.
       Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
       А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
       Тамне ову тмину бедних трагача.
       Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
       Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
       Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
       Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
       Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
       Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
       Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
       …кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (прва фрагментисана и кохерентна) – pdf

стандардна верзија (друга фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).

*аутор фотографије укључене у другу фрагментисану верзију је Осоре Мизантроп

*фотографије преклопљене у првој фрагментисаној верзији:

Vincent van Gogh: Garden of the asylum (1889)

The Hindenburg over Manhattan, New York on May 6, 1937.

Колаж ϛ

КОМПЛЕТАН РАД ЈЕ ОВДЕ

херметични конституент – супериорна тачка сустицања:

kolaz

IMG20150101_009

taken on the 1st of January, 2015

Librarion #3 (тема: страх)

Трећи број фанзина Либрарион стигао је у мој мизантропски азил 31. децембра 2015. године.

Период јако чудан, непродуктиван; пун месец слаби попут сна, чека ме церебрално касапљење са укорењеном неинспирисаношћу монотонијом…

by dr Paul Koudounaris

А онда се појави Уметност са мојим поправљеним наочарима и напросто ми нареди да делам у правцу суштине.

И би тако.

20 литерарних и 13 ликовних радова украсише 33 стране жигосане куцаћом машином и преплашене одсуством боја.  Свечано ме дочекује песма Дани боје крви Тамаре Пантовић снажно евоцирајући фотографију из едиције Heavenly Bodies (изнад, десно). Помало екстатично скенирам анегдотско-стриповски атак Стефана Митића и исто тако ми се помало заврти у глави од зачудности Јамб-рулета Марка Антића. А онда улазим у Двориште Зорице Јошић и хвата ме страх од отвореног простора њеног савременог, урбаног стиховања праћеног експресионистичким портретом Чиле Шимурде. Убрзо увиђам и да је од мојих радова управо Грозоморно сазнање* заузело своју позицију крај провокативног Дракуле Богдана Јовићевића који испитује хришћанско-исламски однос. Мук и његове ужасе предочава ми Helena Himmel у отуђености своје Тишине. Готске елементе разних прича до последње стране виспрено анимирају Чилини цртежи, изванредни колажи Андрея Страхова и надреални обрт у причи Triska i Dekaphobia Владимира Б. Перића.

Хвала Уреднику што је успео да обједини бројне страхове савременог израза.

Librarion можете пратити на Facebook страници и сајту, а овде можете да испитате и музичке саучеснике.

Лепо је знати да је конкурс за четврти број (тема: Оријент) отворен за све креативце.


*написано 11.05.2012. на писменом из српског језика и књижевности у гимназији као одговор на тему Нема смрти, има само сеоба – Милош Црњански; објашњење мог дела у коме се крије једна од главних порука романа Сеобе нећу износити, делом и због тога да не покварим вео страха који га сада може обавити у тумачењима и тиме изменити/допунити већ мутирани главни кључ (прим.прев. дело се мења са ствараоцем, уметност = уметник).

Hermetic prose + photo challenge

Оклопништво

Снови су крили клијање крилатих клинова јасена.
Потом је тескоба пала и покрила.

Духови су волели ватрене одблеске. Али нису знали.
Да, онда су се изобличиле у игленило, а оно је завапило – од оног што је пило и пред оним од кога се није крило.

Звукови су поклањали.
Као за трен, немо и вечно, скамени их нешто.

Костур у пустоши гребе валовито маглење слепих дубина тамо високо.
Она влада овим ничим. Бесконачност иза крајева расточених минерала.
Голет тако стравична без себе, сама са собом без собе својих покрова.

Зовем те, нико, овим уземљеним крицима. Моја слабост слеђена је вечно нестанком сенке испод жутог јасена.
Причињава ти се, нема меког пупљења твојих рожних творевина.
Заборављамо.

01.01.2015.

panzer1

When I was writing this, English words suddenly popped into my mind and I thought: I’m gonna translate this quickly after I finish. Unfortunately, nothing was easy as it seemed; translating complex Serbian language without losing too much was really exhausting. I had to check (or search for) a meaning of every single word in order to find the most suitable. At the end of that day (the first of January), it was an interesting experiment. Without discussing what’s lost or preserved, let’s read. (Yes, I know, Panzer isn’t an English word.)

Panzer

Dreams were hiding an ash’s germination of winged wedges.
Then dismal fell and covered.

Spirits loved inflamed flashes. But they didn’t know.
Yes, then they disfigured into sharpness that moaned from the stuff it drunk in front of the one it wasn’t hiding from.

Sounds were gifting.
Like in a moment, speechlessly and eternally, they’ve been petrified by something.

Skeleton in desolation scratches wavy fogginess of blind depths there, in heights.
She thrones among and with nothing. Infinity behind endings of dissolved minerals.
Karst so scary without itself, alone without room of its shrouds.

I call you, nobody, with this earthed screams. My weakness is frozen forever by the disappearance of a shadow beneath yellow ash.
You are fantasising, there’s no soft gemmation of your keratin derivation.
We forget.

01.01.2015

panzer2

*I took those pictures with mobile phone camera through my frozen window on the same day I wrote and translated this hermetic prose.

Here is photo-collection from the session plus variations of the photo above I’ve done using artistic effects in Microsoft Word.

Црвоточно откровење

Јагње предводи псе, врачаре,
курваре, крвнике, догмате и
сваког који љуби и чини лаж

       …недокучиво…
       Непознати одраз. Привидна сталност променљивости. Коначност безвредности. Вапи. Масковита сећања и костимиране вредности замагљују. Штрас слепила мами. Осмеси голицају празнину. Крунисање. Боје-тамничари, боје-власници, боје-закон, обојени бог! Ратник, командант, бесмртни Хитлер! Црно-бело писак нагони на мук. Слобода, самовоља, самоиницијатива, самовредновање, самосвест, самопоуздање, самољубље…само ја! Самоћа. Мирише ништа: какав спокој трулежи!
       Огледало слаткоречиво ушива. Крв кључа испод невидљивих ожиљака. Огледање потхрањује чула. Далеко у близини, запаљено ткиво. Умирућа храпавотечна хрскавост. Пламенови лижу савршенство – кристално и еуфорично коначење у срећи. Али мртвачки сат клокоће. Ухо слуша поглед. Складна композиција божанског портрета изопштеног из света. Близу у даљини, дим претходи ерупцији шавова. У овом огледу, кожа се откида и пријања за рефлективну површ која убрзо потом пуца стварајући неред.
       Горско око, огољено и паралисано, клати се ка распарчаној црвоточини.
       …недокучиво…
       Ништавило. Бог је умро.
       …недокучиво…
       Заискри се црнило. Бесконачност исијава калеидоскопни бескрај. Увек присутно сведочи самосталном хаотичном мешању сенки и привида. Судари, стапања, ломљења, претапања, повезивања и разграничења. Непрестано клобучасто гранање. Мехурасте целине потчињавају квантитативно сиромашније. Без реда и разлога, уплиће се мрежа различитих дупликата. Фалсификата нема, а оригинал је један. Невидљиви ковитлац, бешумно и немо упозорење великог смисла, фатаморгану не развејава у кланцима њеног устоличења.
       …недокучиво…
       Различите стварности са привидом постојања: светови. Укроћени хаос са самосвешћу не понавља се у једном дупликату. Куке затежу обешени флатус бога, конопци програмирани да својим плесом гребу месо – задовољно и срећно, јер бол је благостање; или заборављени полигон прљавог кавеза – а ти у њему – и гладан и сит; или случајна сенка џина, несазнатљивог и непознатог; или нешто као сан никад виђене успутне штете бесконачности која обитава у недостижном; или ти – копија својих двојника; и играчка и мачка, и да и не, и јесам и нисам.
       Шта сам?
       …недокучиво…

19/20.02.2014.

Спровод

Немир тишине траје. Привид спокоја трепери и стрепи. Потреси свести о коначности формирају упитник. Где је смисао? Шта ради време? Једна једина стаза, усамљена и омражена, трпи тешке кораке неизбежног мазохизма и сапутничког садизма.

Газим и бивам згњечен. Непозната, смрдљива обала под чијим таласима све вене нервозно шири мраз. Поглед жели слику, али добија хорор филм. Незаустављива даљина и све блеђи хоризонт. Сенке се даве вечно-после смрти клокотаво вришти ехо духова.

Сама и распарчана, шарена контура самољубиво светлуца и жари клетвама неизлечиву тмину увек трулих вода. Унапред изгубљену битку квалитета прождире квантитет.

Долазак проласка ватре испраћа стална тама.

08.05.2013.

Слика страха

Усковитлани почетак шаље прозирност све даље. Скакутава свежина. Божанствена целина. Тишина. Савладана препрека. Преплитање, падање и преживело страдање. Вечито путовање наизглед непомичног дома. Периодични плес у чијем окриљу жубори мноштво епизодичних. Древне везе, сложене и јаке, али међузависне, обитавају у ритму. Опрезан поглед. Прикладан изглед. Мир. Нагли окрет. Бег спречава вешти покрет.

Безумни завршетак шири мутне болести. Од када? – Нико не зна. Зашто? – Никога не занима. Слепило свуда.

Необјашњиви немир и необична нервоза узрокују трагање за склоништима. Саплитање, збуњеност, тмина и горчина. Стрепња. Нешто нестаје.

Свест о пропасти. Смрад гуши, а терет слама. Карике се кидају и нестају у отровном муљу. Тромост постаје утрнулост пред новом експлозијом. Сваки сукоб доноси слабост. Неподношљиви болови суше, немо и упорно. Језиви напади призивају још сабласнију смрт. Крај је неминован и суров. Мисли паничне. Безумници почињу да се смеју њеним дрхтајима. Само на један трен прекида их трескави шушањ уз који се она, последњим снагама, сурвала у непознато гротло.

04.08.2013.

Подмукли одрони

“Пази! Еонима се нико није усудио да уздрма мој трон! Имам довољно снаге да се супротставим свакоме и свачему. Мрзим и замрзавам свако зло, крчим раскрснице, каменујем, склањам недостојнике и склапам покојнике!”

Ехо хучи и плаши. Узнемиреност и тескоба терају на бег или заустављају време у слици створења односно развлаче вечност у њима. Затим глувоћа иза укочености и напетости. Неизмерно трајање.

Клепет, роптај, крик, шушањ: тиранија. Привид слободе у њима и око њих. Страх потискује мизерију. Као да су одавно резигнирани и одувек срећни.

Наједном-ужаснутост. Све јачи мук, страна, срцепарајућа рика из дубина. Безнадежно појање попут причињавања о запоседнутости, а онда пљусак.

Неверица у сопствено постојање. Преиспитивање свих чула.

“Неее! Немогуће! Ништа се није догодило.“

А онда врелина, клокотање, неподношљиво шиштање, заслепљујуће, пламтеће снаге уништиоца.

Неверица постаје сигурност и сведочење о избављењу.

Пепео гуши безброј суза, а свака носи разочарење и изненадну патњу. Снажна грмљавина потреса и стеже ужасне вапаје. Ледена врелина полако се греје.

Слабашно кркљање о савести и освети у моменту је заглушило судбоносно сиктање, цврчање и клокотање. Мало упорнији су јауци из Немирног гротла-увек исти, али и увек различити за нијансу по интензитету, боји или трајању. Траже ли они разумевање, указују ли на нешто? Сећања су тамо увек другачија.

10.10.2012.

Грозоморно сазнање

Нема смрти. Има само сеоба
Милош Црњански

Грозоморно сазнање

       Благи жамор црнила немо се врпољи. Сиктање пешчаника. Муљ котрља песак. Неочекивана горчина уцрваних опијата. Мисао? Збивање? Суштина?
       Бледа сенка жури и растапа се својом језом. Заслепљен поглед пред спокојем се леди. Врели дах отрованог иња заискрава се и дими. Сува стабла мрсе свежину.
                        Постанак злих сила.
       Силази. Плаветнило одозго сада је све јаче. Крв латица у магли све више шири свој крик. Гипке зенице упијају опијену жудњу. ,,Диван лом,” устрептало је стакло као за вечност стало.
       Напокон све што се снило постаде толико мило. Неверицу испарава стварност. Немир и кретање. Калеидоскоп савршенства бљешти остварењима; као непресушна снага…као…
                        Пратња црних крила.
       Сечиво краха понекад пукне; као скок, турбулентно на врху почетка дна. Суочавање, промене, стрмопутни вртлози и завеса се цепа и пада – остаје чудовиште ада, а само одлази нада.
                        Прогнан зато што пада путује и душама влада.
                        Неко мисли да страда.
       Олујноцрвени врисци аветињским смехом голицају машту страха. Светови смрти круже кидајући заблуде. Добродошлице поново теку.

11.05.2012.