Опседају кришом док црница пада,
Квасећи и хладни уз шапате чемпрес,
Приказе у крви искиданих локви
Опседају ветром дроњке листопада
Луковице на узглављу покривене
Горко; празни звоник под мантијом кужном
Јечи, док у локви крвљу исцепаној
Те велике очи висибабе слепе,
На чемпресу хладном уз шапат што кваси,
Два гаврана снију, непозвана.
31.01.2019.
Костури гребу тихи кивот. Светиљке бесконачних даљина неразлучиве од блиских подозривости у трептају. Ране обгрлиле хладне кристале украдене електрично и нападно. Да ли велике очи гутају тишину? Корак смета, отисак квари. Трулите брже!
Последње свеће догоревају иза окна. Не желим да чујем крв како пршти по снегу. Где иду сове остављајући хладно паперје прогутано отровним испарењима, зебим. Рђава кандила обешена о клин употребљава оштри ветар. Стакло пуче, запишта пацов. Све је опет исто. У глуво доба ноћи звоњаву прекида дах мртваца, а локомотива убрзава и немо хучи.
Не видим сподобне сенке, већ муње које препарирају погледе у диму. Кровови и даље ћуте и кашљу. У позадини ехо грохота и граје, а изнад први злослутни грактаји посипају угашене кристале. Чађава страшила у плесу и претње из прикрајка.
Бежиш у пећину, спотичеш се, клижеш о влажни плочник, они трче, сустижу те, копита одзвањају, вода пљуска, осврћеш се…
Суноврат у блатњаво гротло хучи и буљи. Челик пршти и сева. Затим проклета, напуштена зараван призива почивше из звука ветра који мрси трулеж. Неко увезује леденице док урлици пробадају мутна небеса.
Шапатима у пари одрано.
Лавеж врабаца оданде.
Кључање слепо и отровано у разваљеној вилици испосника, а одавде бичују сузе у слатини.
Нека падају осињаци и пупе језичасте цвасти!
28/29.01.2019.
PESIMUM 