Либрарион #10 вознесен 🎈
Tag: poezija
Висцералија
Изгубљени спис – затурени писак, у алвеолама гласовит врисак.
Рој комараца исисава мозгање, навала јона калцијума водопадно
се стрмоглављује, тропонини веслају озебли срцокуц.
Звоно празно звечи, шупља крв конвергира деблом.
Тинитус и цикаде играју пикадо.
Димњак се пуши.
Авион оре облачје.
Ентерички плексус у кореспонденцији са церебрумом.
Гужва, гужва, ноге и ножице, точкови, точкови, турбине и кочнице.
Редови вожњи, сплетови, судари, разигране хијазме мијелинских каблова.
Лајтшоу из репа фоторецептора качи за куке свештено лице.
Црне мачке се кезе док неко везе.
Намрешкане су ноздрве мртвозорника кикотавим одорантима док
чупа изнутрице посољене планктонима уврештене у паучинасту опну и
мами црве ушушкане у кохлее.
Широкопојасна мрежа заигра пинг-понг са сателитом.
Мантија се надме, мехур пуца и из црне рупе искаче крештећи кондор
односећи промају грудног коша.
Воистину журно скотрљавао се серотонин одоцнивши за
струјним ударом у бадемасто језгро.
Парастосно трбухозбори сад свој глосолалиј слепи подвижник.
Црква се руши.
Песник затрудњава.
Неко се гуши у мутној води.
Безгрешно оваплоћен енциклопедијски попис еметичан је и подношљив.
Сатрти су Сартр, Симулакрум и Син.
Вивисекција: царски рез – под кожом трезвен зналац,
учењак-информатор, природњак-андроид.
Лакриматориј скрит – ажурирај
да не
15.08.2021.
🌪
Родна осетљивост 🟣
🛸Искати🌩
Поезија тражи да загребеш дубоко по кожи, да пипаш обрисе квазара у тами, скрајаш и прекрајаш црну материју у црвоточно белило са таласном учесталошћу немог пулсара... Поезија те тражи у глуво доба ноћи, у нултој тачки зимске краткодневице, споју паучинастих нити узглавља и паперја поглавља, соларних варница у одразу кратера, пресахлих горских очију... Поезију тражиш бауљајући влажним коридорима, у одјецима цоктајуће калдрме, у болу невиђене звезде падалице, закатанченим шкрињама и креденцима посутим сребрним прахом... Траг, то је уклети дар, загонетна мапа, анатомски атлас, фотографија форензичара, електронмикрографија, астрономска карта. Типке су дирке или струне; напете, оне сеизмички јече у слободном паду. Јер ноћас јесте сутра, а пируету помрачује скрама. Зато искај, револуцирај! 27.03.2021.
Пастиш
Конопац или када
Колотечино!
Бескрајно кружење, дуго опасавање,
репризирање поспано, ово вртење у
вртлогу на крају коца и конопца,
усливничено и услињено хркањем
нам траже.
Колотечино!
Сецкам своје церебрално ткиво и
ткам га у излизани це-де, заглављујући
радијско дугме, хватам сећање на
старине у бесомучну центрифугу.
О, колотечино!
Заборављам да трепћем. Слушам
тинитус, клинци истости индукују
кому док се гледам са крвавим жилетом.
Ах, колотечино.
Место да се убијем, опет се
прописно умијем. Чамотиња
убога хвата ме у пресу кликтаја
по ткивним пресецима.
Колотечино.
Наиђем понекад на клокотав
капилар и видим те у црвеном
светлу, набораног носа и додира
слеђеног на цервикалној дислокацији.
Колотечино, склањај се –
ништим те, скачем!
26.12.2020.
╰(°益°)╯dvoglava običnjara(งಠ_ಠ)ง
XI-XIV хаику/запаи
Гори стрњика
Наочиглед сељака;
Соба ме гуши.
Згариште пусто
Уштину ме за очи;
Ни птице звук.
Смрдљиви одвод
Излази на реку где
Плутају рибе.
Гусеничење
Дрндавих ауспуха.
Цвркут јењава.
07.10.2020.
VIII-X хаику/запаи
Уз гавранов крик
И небо убледело:
Креон и пудер.
Топлотни талас:
Устрептали шишмиши
Тамане мољце.
Рани октобар
У најезди мољаца –
Fishnet in fashion.
07.10.2020.
У сутону, сета
Равница покисла замиче стаклу замрљаном.
У срчаној дупљи попац стреса напета крила. Сеизмичке
бушилице, тестере, брусилице, мотори, замајци и котури,
хидраулични компресори и пресе, завртњи и кола;
врцави неуротрансмитери и трезни окидачи:
бесан рис устрељен у гипком скоку и непомични
кликери са трачицом тако жутом, у штрасу који гасне
и сузи. Згариште, чађава родо, ви сенке и прозирни акварели: куда?!
Јездећи од сунца сијалице тиховати почну. Мелодија пада на црвене усне,
ружу у снегу и две рупе од катрана са пулсаром јесењег јасена, као у Јапану.
Покретни рам укошничене шклопоције благосиља rigor mortis уљуљкан у
шашу повијених додола под плаштима. Антене, као руке раширене,
чешка поветарац амброзијских стремљења. Самотно
штене трчкара уз хумку; у њему бука поново понире пратећи
шиштави гејзир. Упијање спектралне опијаности, живахност и
чистота раних нарциса пресликаних у бестежинско.
Како је некада мирисала нова боја… Крвава,
спљоштена мисао љубазношћу усаксијених љубичица,
исцепкани призори и кајсијасти запах меки.
Шишмишасто дирижабл сагорева
несагледиво.
09.09.2020.
*Photograph above the title was taken by Osore Misanthrope on the 26th of August 2020.
PESIMUM 