Tag: proza
Злобнице
Глас упозорења
Занемарено пророчанство
Корени његови никоше на Западу. Зажари се муниција и двојица се поклонише Манифесту. Једно царство се расцепи у двојном споју, а Капитал тада рече своје. Разјарени и напаћени дигоше главе. ”Куда сад?” чуло се у ваздуху мирисном од барута. Земља гута дрво и свеће.
Видим. А знајте и ви! Кад снег крваво заблиста у гладној ноћи Истока царски пурпур ће да избледи. И тада ће се знати – комунистичка револуција однела је трофеј.
Видећеш леш; не један, пет – читава гротескна костурница, још свежа и млада, кидаће ти очи. Познаћеш беду и зло; самртни грчеви у стомаку или један хитар метак биће доста.
Али, не! Ти не умиреш! Спознајеш страх, патњу и тортуру! Не смеш да мислиш, не можеш да живиш, па чак ни да трепнеш. Јер неко је ту, увек је неко ту за твојим вратом!
Зидови су добили уши, а ти си изгубио трећину свог тела. Или спокојно спаваш у својој кожи док те не пробуди амбисални тресак. И тада изненађење и неизвесност замењује пакао препун гнева.
Једна личност, једна истина, један култ и једна завера црвене се над једним пространим јадом.
Нико одавно није видео дугу; још од онда када је рањена отрчала заклевши се да више никада неће доћи да заблиста. Само муња праска негде високо и на вашим уснама остаје вапај за смрћу.
16.01.2012.
The Moralistic Wolf (A Fable)July 19, 1943
Дефиниција уметника
Истински уметник МОРА да поседује низ одлика, како психичких тако и физичких, али не млитаво и непромишљено аљкавошћу претучених, већ жестоко и заносно, брутално и гламурозно, неразмрсиво и доследно уланчаних у јединствену целину звану личност. ,,Нису ли све личности различите,” крешти балави скептик. ,,Сто људи сто ћуди,” додају лицемерници у хору, а сложићемо се да су у праву, барем када говоре о себи.
Не постоје две потпуно идентичне јединке, чак и када су у питању једнојајчани близанци и клонови уопште јер средински фактори никада не делују подједнако, а уз то је присутна увек различита реакција на те факторе. Биолошки речено, иста акција (или различите акције) изазива(ју) различите реакције код различитих бића при чему она могу имати исти генотип, али не и исти фенотип; комбинације су бројне. Лаички речено, дупликати међу живим бићима не постоје: две бактерије са истим генетичким материјалом, на крају крајева, разликују се по томе што нису истовремено на истом месту, а то повлачи и разлике у положају њихових молекула, атома и квантних честица. Неки кретенски оператер једначинама би врло лако могао сада да исцртава којекакве координате и доказује нам да је један једнако један све док се не појави филозоф који би једним бритким мисаоним потезом пребацио јединицу на леву страну знака једнакости и натерао нас да се запитамо зашто је једна јабука појела другу.
Лузери на страну, у ништавило, да ме не ометате у виспреном прокламовању сопствених убеђења и залуђења! (За случај да је преостао неки левохемисфераш, потврђујем да је реч залуђеност избегнута због недостатка еуфоније, a не због присуства незнања.) Схвативши да личност непрестано шибају три фактора, наслеђе, средина и сопствена активност, увек различита и ретко укротива, очекујемо двојнике само у неком паралелном свету ако се његово постојање докаже, али и обистини. Чини се да је текућа наука на том путу, али врло дарвиновски и капиталистички искалдрмисаном.
Рачунајући (без дигитрона) да су конформисти и некреативци за мене мртви, проглашавам империју светова бесних на гробове. Они презиру све што је било оживљујући оно што ће бити, увек су један скок испред мајмунског пада. Сећања их муче док од визија стрепе. Меланхолијом се хране, а од емпатије им увек позли. Алтруизам исповраћају, лажи не варе. Емотивно све самосталнији, они прогањају љубав и мржњу. Самољубиви, самопоштовани, самовољни, сам
оживи, самоспознајући, самодовољни, УВЕК сами са собом, па и у присуству спољашњих ентитета. Један свет слеп за друге – унутрашњост испољена и спољашњост поунутрена.
Ризничарење постаје главна преокупација. Свачија витрина се другачије декорише драгоценостима и свака колекција је боља од претходне. Бижутерију, тричарије, кич и тренд свакидашњице силује заборав. Не скидају се звезде, већ се распламсавају нови, блиски и искључиво мрачни огњеви, вечни и спремни да просветле упитнике. Купци и њихове жеље су спаљени. Ретки посетиоци су често полуслепи, дезоријентисани светлошћу која се прелама кроз драгуље или изгубљени у потрази за јединим бљеском усред мрака; став је тада неоснован. Уколико су им мрежњаче наизглед окупане свим спектрима, њихов став је небитан.
Битно је трагање и важно је да се оно никада не оконча.
16/17.08.2014.
Када сви генији умру, ја ћу остати у гиздавој изолацији.
Читај своје дело као да је златно.
PESIMUM 