Као котрљање неокруглог
Заглибљено скакуће
А саплиће се глатко
Смехотресно голицање
Бодљикаве жице
Сечивасте
Рендајмо ткива
Ограда је жива
Кроз телеса плива
Попут слатких клопки
Чупају језике
За ужину
Сити
Не
Никада
Да
Увек
Празни
Тркачи оштрих круна
Тих преса што пљују мозак
И кикотав пар окица
У правцу север-југ
Сневао би песму
Налик на црну рупу у штуцању пред
Огледалом одлучује да сажваће одраз
А опет се враћа у гужву крематоријума
Грају оргија
И као да се сада буди
Наштакан на туђе кости
Падајући куди
И одозго суди
08.11.2015.
Crippled Waterfall
Like the rolling of the unrounded
Muddy are the hops
But smooth stay the trips
Of hilariously tickling
Barbed wire
Bladed
Let’s grate tissues
The fence is alive
Through the bodies it swims
Like the sweet traps
They rip out the tongues
For a snack
Full
No
Never
Yes
Always
Empty
Runners of sharp crowns
Those presses which spit brains
And a pair of small eyes sniggers
In north-south direction
Would dream of a song
Resembling a black hole hiccuping in front
Of a mirror decides to chew the reflection
But again returns to crematoria’s jam
Tumult of orgies
And now it seems to be awakening
Crutched on a strangers’ bones
Falls scolding
And judging from above
PESIMUM 
Mnogo si bre komplikovan. 🙂
LikeLike
Осмислио сам скоро један рад који желим да напишем приземнијим/обичнијим стилом, али сам га због тога већ замрзео, а сада немам времена да пишем. Гаде ми се потенцијална опредмећеност и људскост који би могли да се нађу у мојим радовима, зазирем од епике, драме и пуке лирике, херметизам је моје уточиште и питам се има ли потребе уопште га дирати када ми у сваком смислу одговара.
Вечни проблем ми је недостатак битних/узвишених тема и времeна. Зато и пишем ретко и осећам се лоше због тога, али боље овако него да жврљам сваки дан нешто тричаво.
LikeLike