Еремозоик☠Антропоцен

            Стерео аларм ставља те на ноге, клецаве пнеуматике. LED светиљке симулирају ведрину и прозрачност, док се плазма прозори смеше твојим омиљеним крајоликом. Главочувар ти скенира интралобањски садржај и премрежује несрећне синапсе, а веносек, тако неприметно израстајући из алабастерске подлактице, аутоматски ажурира садржај и искључује те са пуњача. Лекићи се котрљају сходно циркадијалним ритмовима, пратећи синтетичке нутријенте. Спреман за викенд излет изван кућокапсуле, улазиш у бешумни аутомобил и зарањаш у смрдљиви ваздух, удишући избалансирани састав гасова обогаћен краностимулирајућим нотама планинске свежине. Наочаре за виртуелну стварност секу смог и прашину. Три троглаве птице успут залају и закашљу, што те нагна на смех. Прави тренутак да издаш телепатску команду навигатору и скокнеш у зоо врт да се поиграш са псоглавцима, тим слатким хибридима минипаса и џингис-пацова. Касније би могао да посетиш Последњи травњак и разонодиш се игрицом. Шетња кроз шуму, како необично! Буљићеш сатима у древно, истребљено растиње и животиње, опијати се палетама боја, мириса и текстура. Влажан ваздух, тежак као цигла, притиснуће ти устрептале груди, а мноштво интеракција у самом призору твоји кардио-сензори забележиће у виду нешто убрзанијег пулса. Ланац исхране, је ли то ова неасистирана, дивљачка, мученичка самопрехрана? Ај, колико смрти!
            Сада те неко истински дрмуса. Падаш из чамца у кревет. ”Устај на вакцинакцију,” причини ти се познати глас. Снажно зеваш, гутајући запах загорелог, афлатоксичног млека. Под прозором спалионица, зарђали смрад барута и топљене пластике обешен о загарављене гране. Канџе кербера. Чергари вукљају испребијаног и прљавог коња, привезују га за олупину и почињу да истоварују гвоздени отпад. Бела грива улепљена тамном, скореном крвљу и блатом. Очи скупљене, сирена у јауку, невидљивци у прелету. Пад балеге и бомбе. Рика рођака сабљозубих, а онда тајац.
            Повремена мећава на телекрану разогрнута разулареном и мирном гомилом, ужурбаним округлим главама без антена и клешта. Кугле су обаљене кегле, пресликане и умножене на дланове. Чељуст је извежбана, пластифицирана. Беласка и прождире. Из такве тоалетне шоље израста лијана, фосил криптогекона-пецароша.
            Поглед је лоптица скочица; когниција хладна јаја у фрижидеру. Стаклено звоно цичи ти у ушима. Кесе и папири. Музика: брундави шушкавац, оживљени петрикор без киселих бубашваба, хладно растакање, љубичасто поринуће. Лепеза осамљене пошасти, плавне суше, обогаливши проклизавање гласова, кохлеарни икс-окс, катапултира кичицу обезбојеном комбинаториком, бетонски мутним оком труле пљоснатице.
            Самотно доба свуда те чека.

23/25.02.2021.

Continue reading “Еремозоик☠Антропоцен”

На извору жучи

Неутешни пожари опет каде
Носеве којим тиквани парају
Небеса. Понекад, она пљуну
Торнадо овде и ураган онде,

А свакако воле да пригрле
Таласима земљу. Прави давежи!
Велика је штета, исто тако кажу,
Да има толико настрадалих,

Напрслих главуџа и исцурелих
Мозгова из чијих лобања се
Пије крв или се од њих праве
Звоници који лепо звуче на промаји.

Штета је, певају и попци,
Не множити пород сакати
И не исрати парохијал за
Сандуке, спровод и амин-алелуја,

Слава тебје господи,
Вино нека је пестицид твој
И хлеб нека је акриламид мој,
А млеко дјеве марије безгрешно
Зачеће оваплоћено у похлепне
Црве

Јер ти си страдао на крсту и био
Погребен и јео говна што нам
На уста излазе од великог петка,
Јајаро проклета!

Из Јеванђеља по Мајци Природи 6:66

17.10.2019.

Зебња пред зиму

       Још трепере мољци! У налетима дима смрдљива цркотина за јело увек нагони на врисак: мукли, крвав, пророчки. Ови суви сузавци спарушеног и љигавог меса одржавају језичаре у доба зубатог. Сада у сендвичу усијања где се лижу далеке ватре гареж штипа предах који ће узалуд у магновењу пасти. Истина, за кратко ни ларве бубашваба нису беснеле у мишијем леглу. Тешке ципеле биле су опрезне у мимоходу немарних точкаша, и тада је сипница отерала зунзаре у удаљене стаје.
       Авај, неме су крошње жедне у овај пегави час – разливену мртвају црвоточну. Убога трудница повраћа жабокречно сећање на одбегле роде, а један земљотрес се смеје кроз укочени ветар. Само журно и бесано тунелује ноћ овај зној са радосне крмаче.
       Крзнени цијук у чељусти затворен биће док гласови однети кораком бубње у вреви дрхтавице. (Бљештаво…опет бљештавило покрива стрњику и записе нерођене!) Преко пустих равничарских ораница унети између четири трусна зида прдењем зарђалих ауспуха и скичањем амброзивних свињокоља.
       Изгубљене смртовнице на сунчаници у искри подрумске свеће; један оглас – шетам куцу – и један костур у сандуку смрзнут. Поглед тоне дубље у паучину гутајући изгрижену одећу. Прашина веје из непознатих врела.

10.10.2019.

Кад сабласти у сумрак…

Опседају кришом док црница пада,
Квасећи и хладни уз шапате чемпрес,
Приказе у крви искиданих локви
Опседају ветром дроњке листопада

Луковице на узглављу покривене
Горко; празни звоник под мантијом кужном
Јечи, док у локви крвљу исцепаној

Те велике очи висибабе слепе,
На чемпресу хладном уз шапат што кваси,

Два гаврана снију, непозвана.

31.01.2019.

Огањ у киши

       Костури гребу тихи кивот. Светиљке бесконачних даљина неразлучиве од блиских подозривости у трептају. Ране обгрлиле хладне кристале украдене електрично и нападно. Да ли велике очи гутају тишину? Корак смета, отисак квари. Трулите брже!
       Последње свеће догоревају иза окна. Не желим да чујем крв како пршти по снегу. Где иду сове остављајући хладно паперје прогутано отровним испарењима, зебим. Рђава кандила обешена о клин употребљава оштри ветар. Стакло пуче, запишта пацов. Све је опет исто. У глуво доба ноћи звоњаву прекида дах мртваца, а локомотива убрзава и немо хучи.
       Не видим сподобне сенке, већ муње које препарирају погледе у диму. Кровови и даље ћуте и кашљу. У позадини ехо грохота и граје, а изнад први злослутни грактаји посипају угашене кристале. Чађава страшила у плесу и претње из прикрајка.
       Бежиш у пећину, спотичеш се, клижеш о влажни плочник, они трче, сустижу те, копита одзвањају, вода пљуска, осврћеш се…
       Суноврат у блатњаво гротло хучи и буљи. Челик пршти и сева. Затим проклета, напуштена зараван призива почивше из звука ветра који мрси трулеж. Неко увезује леденице док урлици пробадају мутна небеса.
       Шапатима у пари одрано.
       Лавеж врабаца оданде.
       Кључање слепо и отровано у разваљеној вилици испосника, а одавде бичују сузе у слатини.
       Нека падају осињаци и пупе језичасте цвасти!

28/29.01.2019.

Мртваја

Изношено злато и киселе сузе,
Уцрване ствари, коприва што жари;
Једна глава изрендана – поглед унатрашке
И босиљак, рузмарин, тамјан, аквамарин!

Све водиље слепе заостају грубо,
Усидрена весла распарчана леже.

Просипај то блато и израњај хитро!
Надувене стрвине кљуцају одавно
Комарци и јарци од навика што беже!

Рони и трчи, поскакуј и падај,
Испаравај, кондензуј, сублимирај сада!
Провејаћеш и пљуштати благо мени никада!

Гушићеш се и кључати,
Остати без хлада
У кориту јада,
Велелепног ада!

Пролазиће увек исте јегуље и глисте,
Поскочице љуте и крастаче луде,
Црви загасити, модри рунолисте!

28.01.2019.

Отисци

         Било је тихо и хладно. Ране сумрачне скровитости стапале су се неопажено. Измагличаста мирноћа и мека шкрипутавост успоравали су одсутни корак док је опасавао мрежолико змијско гибање.
          Након механичког обрта буктиња пуцкетаво палаца у оклопу.
         Можда је шарени прасак летео или је само слепо и тешко падало, неосетно, засмрдевши мразном чистоћом. Таласавост влати постала је цепање које одјекује. Онда се чуло, црно, али бестежински течно и одлазеће, све тише, тихо: оно. После се видело, још црње.
          Бројеви аутоматски постају нуле којих нема испод старог стакла.
         Оне ноћи крљуштасто су се цаклиле дуге кривуље у хватању далеке, израњаване лопте. Шушкање је неопрезно промицало док је исто било превртано у немом котрљању кроз ништа. Изненада, кроз магловите сенке заискрили су се шапутави кикоти. Нешто као да се скрило.
         Чистина се указала колосеумски тајном и немогуће бескрајном. Испод су и даље биле лепљиве лиске, а изнад суви трептаји. Ипак, варљиви обриси су лелујаво пролазили кроз храпавост.
          Још једном, обрт кугле спушта засторе и, као некад, одјеци тону трагом минулог листопада.

02.10.2017.


imageedit_37_4278967507
Црвоточно откровење (онострани феномен саморегистрован 18.03.2014. и трансформисан 07.12.2017.) / Wormholed Revelation (other-wordly phenomenon self-detected on the 18th of March 2014 and transformed on the 7th of December 2017.)

Imprints

It was quiet and cold. Early twilight seclusions were morphing imperceptibly. Hazy stillness and soft creaks were slowing down the absent step while it was girding a web-like serpentine movement.
After the mechanical turn, the torch crackly flicks in the armour.
Perhaps a colourful bang was flying or it was only blindly and heavily falling, insensibly stinking with frosty purity. A waviness of ribbons became an echoing tearing. Then it was heard, black, but weightlessly liquid and departing, ever quieter, quiet: it. Later was seen, even blacker.
The numbers automatically become zeros absent below an old glass.
That night the long scaly curves were shining, catching the distant, wounded sphere. Rustle was incautiously passing by while the same was being rolled in a mute spinning through nothingness. Suddenly, through the foggy shadows whispery giggles sparkled. As if something was hiding.
The clearing appeared secret like a colosseum and impossibly endless. Still, underneath were sticky leaves, and above dry blinks. However, deceptive outlines were swaying through the roughness.
Once again, the turn of the orb is closing the curtains and, like before, reverberations sink in the wake of the passed leaf fall.

Поетика симболизма

Осоре Мизантроп укратко о свом стваралачком маниру

Већини симболиста је реални свет којег се толико одричу само полазиште за изградњу симбола и музикалности (којима треба да се наслућује онострано). Реални свет*, свет науке, чињеница које пролазе обраду кроз субјективно и динамично ткиво моје личности је срж сваког херметичног дела које напишем; ту су свака реч и реченица чиста алузија на неки симбол (ствар, појаву, ситуацију) који се односи на субјективне истине које евоцирам. Из овога се види да постоји двострука трансформација онога што сам као писац хтео да кажем; попут светлости која се прелама кроз призму, информације се прерушавају у симболе, а онда симболи тј. ти расути зраци пролазе кроз другу призму или сабирно сочиво где се сажимају у речи и реченице присутне у самом делу.

оно желим да уткам у дело > симболи > евоцирање симбола (пречесто немогућим асоцијацијама)

Поред овог ултимативног симболистичког манира у неким ситуацијама и делима сам користио и симбол уместо симбол симбола, али он се не може одгонетнути без познавања читаве симболичке ситуације која се евоцира. На пример, у Оклопништву је симбол јасен, али крилати клинови су један од симбола симбола, а без одгонетања свега тога односно без поседовања правог кључа, немогуће је стићи до сржи; због тога већина мојих дела поседује објашњења. Зашто нисам директан већ херметичан? Зато што је херметична проза естетски идеал који покушавам да досегнем и оличење је самодовољности, о чему сведоче пасуси који следе. Другим речима, овај блог постоји да би радови успели да ме надживе (онлајн форме трају дуже од папирних). Није битно да ли ће их неко читати јер херметизам и није намењен читаоцу, битно је само да постоје. 

*Колико умова, толико светова.


Наведени су само цитати који се неоспорно могу односити и на моје стваралаштво (херметичну прозу и поезију).

Жан Мореас (Манифест симболизма): Основна особина симболистичке уметности је не дозволити да се доспе до сржи саме Идеје.

Пол Валери: Моји стихови имају онакав смисао какав им се даје.

Стефан Маларме: Кад се предмету каже име, уништава се три четвртине онога уживања у песми које се састоји у постепеном погађању: наговестити и евоцирати – то је оно што машту усхићује. | …певати значи: у свесно оствареној тами призивати ствари помоћу алузија, а не директних речи. | …ништа не лежи изван реалности, али унутар тог ништавила лежи суштина савршених форми (…) Задатак песника је да открије и кристализује ове суштине.

Стефан Маларме (Криза стиха)Чисто дело подразумева изражајно ишчезнуће песника, који препушта иницијативу речима, стабилизованим сукобљавањем њихове неједнакости. Оне се пале од међусобних одсјаја као могућ ватрени траг по драгуљима (…) Све постаје неизвесност, фрагментаран распоред наизменично и насупрот доприносећи целокуоном ритму који би био оћутана песма, са белинама; само изражена, на неки начин, сваким пандантивом. 

Звонимир Костић (Стефан Маларме – отац модерног херметизма): Песми није циљ никакво саопштавање, она мора остати отворена и за даље стваралачко ангажовање и домишљање могућих значења што сада стоји у искључивој ингеренцији читаоца. Читалац модерне поезије постаје са-чинитељ песме, којој се мора предати потпуно, као што наркоман, који се предаје халуциногеним тварима, урања у раскошно ништавило властитих иреалних светова.

Бојана Стојановић Пантовић (Песма у прози или прозаида): [Маларме] је први песму разумео као објекат састављен од речи, а не од идеја, и тиме је само потврдио њен потпуно независни статус у односу на реалност. Иницирајући процес дистанцирања песника од властитог емотивног искуства, Маларме је наговестио и доцнији Елиотов појам ”објективног корелатива”. Поезија се више не поима као средство преношења људских емоција и психолошких стања, већ су речи, напротив, својим еуфонијским, ритмичко-мелодијским својствима и графичким распоредом, поступцима алузије, евокације и сугестије активирале специфичну ”мистерију слова”, која је обрнутим путем деловала на читаочеву рецепцију, остављајући утисак звучне арабеске која потом тоне у бешумност, немост и ништавило. Стога се код Малармеа први пут појављује потпуно поунутрашњена песничка позиција, у којој је метафизичко особита перспектива поимања интуитивно уочених онтолошких битности. У том смислу, прави садржај поезије јесте чиста интуиција, а песников напор састоји се у реформисању француског језика, кога треба учинити што покретљивијим и способним за продукцију етеричних значења. Маларме инсистира на изузетној прецизности израза и дезинтеграције различитих облика полиметријског слободног стиха, особито у правцу песме у прози – коју сам аутор пише.

Вујадин Јокић о Полу Верлену: Песимизмом и меланхолијом испуњени су сви његови стихови…

Марсел Рејмон (Бодлерове универзалне аналогије): Песник узима од видљивог света оно чиме може да створи симболичку визију себе самог: он од њега тражи средство да изрази своју душу.

Артур Рембо (Писмо видовитог): Оно што човек који хоће да буде песник мора пре свега осталог да проучи јесте његова сопствена и потпуна свест; он истражује своју душу, он је надзире, искушава је, изучава је. (…) Ствар је у томе да своју душу треба учинити чудовишном, попут трговца децом, него шта.

Звонимир Костић (Рембо: Пијани брод): Пут песника није само тотална интроспекција, већ и стално искушавање самог себе, самомучење и немилосрдно самоиспитивање.

Звонимир Костић (Родоначелник Шарл Бодлер): Бодлер је од Едгара Алана Поа преузео  естетичко начело да се уметник не сме препусити случају и интенцији. (…) У свим биографијама уклетих песника као општа места појављују се неприхватање официјелне критике, непријатељство и неразумевање средине буржоаског друштва, усамљеност и осуђеност на малу публику, неспоразуми најразличитијих врста. С једне стране, то је веома логично: песник престаје да буде национални бард, пророк, или гласноговорник свима разумљивих идеја и истина. Он је сада усамљеник који се, као древни алхемичари, бави искључиво својим светом, говори неразумљивим језиком, али и не хаје за то колико ће га и како разумети: он читаоцима саопштава често болне и грубе истине о животу и људској природи – далеко од свих постојећих правила о тзв. лепој књижњвности. | У поезији се све чешће појављују негативне категорије и потискују све остале: опијеност суморним и негативним аспектима живота, чудиовишност, гротеска и гримаса.

Шарл Бодлер: У читавој композицији не треба допустити да промакне ни једна једина реч која није интенција, која не тежи, директно или индиректно, да оствари унапред замишљени циљ.

Бодлер (Вештачки рајеви): То тајанствено и привремено стање духа када се дубина живота, начичкана његовим безбројним проблемима, разоткрива без остатка у ма колико природном и општепознатом призору који се налази пред очима, кад сваки предмет постаје симбол који говори… Умност алегорије расте у вама до неслућених размера… Граматика, и сама сувопарна граматика, постаје нешто налик чинима призивања; речи васкрсавају заоденуте месом и костима, именица, у свом суштаственом величанству, придев, прозирно рухо које њу огрће и боји као какав лазур, и глагол, анђео кретања који даје замах реченици.

Бодлер (Романтична уметност): Шта је чиста уметност према модерном поимању? То је стварање сугестивне чаролије која садржи у исти мах и објект и субјект, свет изван уметника и уметника самог. (…) Што више настоји да буде филозофски јасна, уметност пада ниже и враћа се дечијем хијероглифу; што се пак више ослобађа поуке, више ће се винути према чистој и некористољубивој уметности. (…) Поезија… нема друге сврхе до себе саме. (…) По питању уметности, признајем да ми претеривање није мрско; умереност ми никада није деловала као знак неке снажне уметничке природе. Волим оне крајности услед здравља, оне навале воље које остављају своје трагове у делима као ужарена смола у вулканском тлу, и које у обичном животу често означавају прекретницу, пуну миља, после неке велике моралне или физичке кризе.

Бодлер (Естетичке занимљивости): Уметник зависи искључиво од самога себе. Он не обећава вековима који долазе ништа осим својих сопствених дела. Он јемчи само за себе лично. Умире без деце.

Бодлер (Париски сплин, посвета): Ко од нас није, у својим славољубивим данима, маштао о чуду песничке прозе, музикалне и без ритма и слика, довољно гипке и довољно грубе да би се прилагодила свим лирским кретањима душе, таласању сањарије, подскоцима свести?

Душко Бабић (Песникова уклетост): Песник – ако је заиста песник – не може избећи сукоб са својом околином; у очима простог света он је дангуба, смешни јадник неспособан да живи као нормалан свет. (…) Песник је изабрано биће коме је поверена моћ да отвара врата тајне, да побеђује границе ”гнусног битисања”, да прометејски пркоси ударима судбине; с друге стране, он је осуђен да буде проклет и презрен, да му у животу увек буде тесно и мучно. Песник је биће које пати, и зато што га околина не разуме, али још више, због самог себе – јер је за патњу предвиђен, јер је песник.

Миливој Солар (Зачетник модерне поезије): У закључним деловима ”Цвећа зла” насловљеним ”Побуна и Смрт” обрађује се последњи покушај револта и тражи смирење у смрти која је ”оно потпуно непознато” и стога само негативно одређена могућност спаса. (…) Песник себе сматра отпадником од друштва и побуњеником против свега што је означавало традицију.

Хуго Фридрих (Језик и апсолут): …долази до изражаја уверење да постоји сагласје између песништва и магије, а не да се ради о некој стварној припадности песништва окултним круговима. (…) Малармеова лирика отеловљује потпуно самотништво. Њој није стало до хришћанске литерарне традиције. Она се одриче сваког мешања са савременошћу. Она одбија читаоца и никако не жели да буде људска. (…) Стварност доживљава као нешто недовољно, трансценденцију као ништа, а однос између обоје као неразрешиву дисонанцу. Шта остаје? Један говор који своју евиденцију има у самом себи. Песник је потпуно сам са својим језиком. Ту он има свој завичај и своју слободу.

Виктор Жмегач (Поезија европског симболизма): Поклоници естетицизма лепоту сматрају нечим што је само себи сврха, што је потпуно независно од свих осталих животних појава. Често се у вези са тим наводи гесло неких француских уметника: “L’art pour l’art” (уметност ради уметности), а то ће речи да уметник, стварајући своја дела, не служи ником другом до уметности самој, јер уметност не треба никаква оправдања за своје постојање. Из овога произилази сазнање да уметника за друштвену заједници ништа не везује – осим језика, па и то само у извесној мери. (…) И ова уметност, као и натурализам, на прикривен начин изриче осуду грађанском друштву, које уметника тера у осаму. (…) Као једино уточиште остаје уметност, па зато она мора бити редак плод одабраног укуса, производ који стоји “изнад живота”, посвећен и приступачан само кругу тананих љубитеља. Појамчисте поезије постаје узор и циљ свих оних песника који су искрено уверени да чак и помисао на неко ванпесничко, рационално, практично деловање понижава и сакати поезију, њену тајанствену и магичну снагу. Уметничко дело стога не може и не треба бити разумљиво свакоме; штавише, оно је – по речима једног истакнутог представника епохе – тајанствена творевина за коју читалац тек мора пронаћи кључ. И речи ће употребљавати и слагати песник онако како би их ослободио примеса из свакидашњег говора те помоћу њих што чистије изразио своја бирана песничка привиђења. Речи су знакови (симболи) који под рукама песниковим стварају нове светове, поетичну стварност, која може бити потпуно независна од реалног света у коме живимо; одатле и назив симболизам.

Оно што симболисти губе жртвујући логички смисао обилато им надокнађују чари које налазе у музичким лепотама језика, у звонком складу гласова што ће их песник знати постићи одговарајућим распоређивањем и подешавањем речи. Распоред гласова, богатство риме и обиље ритмова – све то повезује језичке знакове у целину која шаренило слика заодева у опојно музичко рухо. Није ни потребно да се такви текстови “схватају”; довољно је да се предамо њиховом чаробном деловању. (…) Било би погрешно сматрати да је естетицистичко песништво пуко играње речима, разонода доконих естета без искреног уметничког порива. Напротив, у целој историји књижевности тешко ћемо наћи песнике који би с толиком одговорношћу и дисциплином приступили обликовању својих дела. Стога се њихов стил често назива “формалистичким”, што би свакако требало значити да форми, односно начину како ће нешто рећи, поклањају више пажње него ономе што ће рећи. (…) И за дела естетицистичког периода важи начело стилског склада, и њима “садржина прелази у форму, а форма у садржину”. Бирани, неговани облик и танано угођена језичка музика одговарају одређеној садржини, песничком свету који управо на тај и само тај начин изражава песникове намере.

Најчистије узорке стилских схватања у периоду естетицизма пружа лирика. Лирски је израз за песника-симболисту оно подручје на којем ће помоћу звучности и сликовитости језика најскладније остварити своју визију лепоте, свет који је замишљен као уточиште. У тај свет естетске осаме ретко када допире животна бука свакидашњице; сетним и помало уморним расположењима одговара самоћа негованих вртова, јесењи пејзажи, ноћна атмосфера, тишина затворених просторија. Сва (мило)звучност ове поезије као да и не познаје осећање искрене радости; сва лепота у њој засењена је неком тугом. Саме ће нам песме рећи да је то туга осаме коју је песнику наметнула средина и коју он негује – немајући други излаз. Где друштво, друштвени идеали песника више не надахњују и не одушевљавају, тамо и човек, друг песников неће заузети достојно место у уметничком делу: лирика естетицизма удаљава се и од човека, па нам се чини да се песник у свету ствари и природе креће потпуно сам. Штавише, и саме ствари, беживотни предмети, знају вољом песника проговорити и описати свој свет тишине.

Разумљиво је да овакво песништво може презрети језик каквим се свако може послужити и који служи општењу међу људима, животу у заједници. Смеле метафоре (које често повезују подручја међу којима нема логичке везе) и неразумљивости у синтакси (у грађењу реченица) пристају језику који се не обраћа свим људима, припадницима језичке заједнице, већ је разумљив само песнику, или уопште и не жели изразити било какав одређени, незаменљив смисао. 

Бодлер: Испитивање лепога је двобој у којем уметник врисне од ужаса пре но што буде поражен.

Continue reading “Поетика симболизма”