Огледалствене даљине

Pulchrum est paucorum hominum

  Буђењем природном смрћу, самоубиствени крајолик оштри иреверзибилне коначнице својих кобних леденица: насупрот одсебљењу – крајње понирање у сопство. Планета-грудва неми је кокон, бео и немиран, нерођен и незачет, али постојан; неосмишљен и неопажен, али сталожен; неуслужан и неупитан, самодовољан и тренутан. Ледено доба овде је садашњост, а можда и сталност. Време, попут другојаких нити пермафроста, отиче у крвавим одливцима лаве, небитно као поплавели и пререзани зглавци неког створења у кади. Таква тврдња, знајте, у вашем свету је кривоклетство, јер овде нема екстерних посматрача, доживљајних субјеката, а тиме ни правих објеката. Заборавите антропска начела, постања и уздања, стања и стремљења, било какве узданице и клонућа, превирања несазнатљивих и оностраних мехурова у сапуници злодухе мисли. Овде тако нешто не постоји. Утрните живчане системе, јер овдашњи криофили их не поседују. Нико не чује одјек обезљуђене планете; у трвењу санти – ни цвокот потпетица, у гибању калдере – ни сврдлање црне пчеле дрвенарице, у снежним вихорима – ни жамор закључане гомиле; у висинским јонским преливима и мећавним гама распадима – ни пуцкетање згаришта богомоља, а у капима леденица над врелим проседима – ни кликтај клепсидре… Само овај сигнал међугалактичког отпатка, случајне боце у ткању црне материје, бездушне португалске крстарице одаслате да жари жељне празнине, скулпторе живља, творце рушилачких црвоточних процеса, декомпозиторе униката, ентропичаре биомакромолекула и финих мрежа, белих као везови колонијалних паукова, као безброј пахуљастих кристала, рукохвати столетних ледника…
  Уснићеш први, а последњи снег, свеж и дрхтави мирис хладан попут постеље у замку ове тундре. Пише ли то у стаклу ове воде, невидљивим резбаријама хемолитотрофа, кондензацији, сублимацији и евапорацији блиставих чистина или у мртвом мору твоје сузе? Ако ме осетиш, плачи још јаче.
  Ваши прозори су рам за мртву природу: небиће, небивање, небивство.
  И не, белине из далека нису сабласне – оне јесу.

06.01.2024.

Cypsela

          Справих еликсир од крви посољене сузама. Повезах вене попут каблова након што истиснух гримиз и начиних флеку. Перисталтиком кишне глисте, већ згрушана смеса измигољила се под зашиљене црне нокте, умак пискарала у поље булке под чијим хематомима дрхти зец. Шкрипа кочнице – крик јастреба у кобном слету. Под канџама топло месо. Пергамент од људске коже, древни егзоскелет бедног стрвинара. Нокат подвлачи, мрачи нејасне редке, мрчи пресахле капиларе, заглушује гужву, гужва загушљиве прозрачности црвоточећи запах запарложеног живља.
          Заноктица ошамари кревељаве прилепке и искрца се у озеблу пустош. Ефекат grotto на пустопољној лопти. Чукунунука црвеног џина у црном џинсу. Кашаљ вулкана што се гибају безатмосферно. Не пуштамо ни гласа, јер ми смо ектоплазма у полумртвом вакууму, post-mortem рефлексно бацакање с краја на крај огња, пресахли гејзир, абоносовина гејше.
          Није ли мултиверзум холограм сапунице, мехурови у њеној кади, хијазма његовог жилета и чипкане црне марамице под заснеженим носем једне госпе, на погребу у червену 1897?
          Пара гута прстоказ на огледалу, реплику велике њорке залеђена погледа:
          д р х т а ј
          б о р е.

29.05.2022.

by anonymous (click on it for source link)

Неухват

Белина што бљесне,
тај ненадани ударац у
окципитални режањ вијугаво
прострујао комисурама,
салтоморталисан у
ћорсокаку,

искао је неисказ у изразу
ствари и бића:

небеске палете пресликане
на кестењасто око,
непробојну синкарпну орашицу,
хладну и росну;

невидљиве конфете просуте
из дирижабла,
оклембешену оморину у
линији кабла;

јутра спарна, јутра хладна,
пацовску трку у точковима,
подмукле отрове у кључаоницама,
злочесте неосетне трагове на полицама,
нападе панике са рукохвата и
мрске погледе са квака;

асфиксирано дрвеће и цвеће,
модре перунике пузећих ризома
изједене лиске прободених стома;

покопане лопате, разбијене стаклиће,
пену неме потајнице прострту под
жедно сивило,
оштрицу крзнара, парфем стрвинара;

натовљену недоношчад стргнуту са повоца,
бумеранг-ошинуће, па клетву на семе –
зготовљен чај од четина тисе.

20.06.2021.

Пресахло

            У тмини, овде између четири распуклине, чује се чамовање у ком шуштави гуштери хватају умртвљене бубашвабе. Хитинска кутикула се сочно и смрадно распрсне, у потаји двосеклог зрака са нијансама мокраће коју испарава. Поспани пацови ослушкују комешање мрава, троми срцокуц жедних свиња, мртвачки сат у шушкавом издисају, пламеном лахору искраденом из крила нејаке птице што се пузаво на њега наштакује.
            У сумрак тињају згаришта, амброзија пакосно светлуца, коприва жари. Сова јаукне и дохвати мртву рибу, бљутаву и суву. Полен и отрови плешу на жару. Залогај зачињен пластичним пликавцима, горчи и гори сепијски мементо из ратног рова изгрицкан у глодарском гнезду. Сателити и рефлектори су бацачи пламена пред јежеве убоге очи, комарци инверзни шмркови, оштри усисивачи малокрвног живља.
            Наказно цвеће и троглави мољци ореолишу кратер. Тамо је земља тврда и сува као црна мермерна спомен плоча. У дрхтају челичних роваца, грчи се и круни једно лице. Гримизна уснатица орошеног језика под црним влатастим велом. Грло уско, прорешетано, труло. У негдашњем левку, сада ситу, мумије мува и клепети прождрљивих лептирица, у ритму кржљавих жила куцавица. Руке, коске, беласкаве лиске, опрљена месечина. Спава? 
            Очне дупље, цветна ложа, искљуцани нектар.
            Поново дан, кукавичји сан. Канџе стрвинара уплетене у модре пликове, чворове бројанице, просуте бобице, мак. Рђаво кандило у стиску чичка и оштрице себично чува прстохват крвавих суза.
 
            За смакнутим поклопцем, из дине израња перископ, радознало удишући парастосну оморину. 

06.06.2021.

Вриштина 😱

               Синоћ сам попио пет милиграма левоцетиризина, јутрос још толико деслоратадина. Активни енантиомер и метаболит укотвљени су на мојим рецепторима и, ох, тако ми се спава. Проклети цетиризин!... Али поново волим ветар, тог лађара смрдљивих димчина чији клобучасти призор пропишти мојом мрежњачом. Времешна парна локомотива. Понекад, у глуво доба ноћи, кад трескави млазњаци крмељају у плесњивим хангарима, моје пужеве узмигољи труба електричног воза; кућерци се тада труцкају у ритму, а реч кашњење исписује се на уснама и остаје у замишљеном покрету мишића, неизговорена, подразумевана.
               Две младе гугутке почеле су да напуштају гнездо. Родитељи их и даље хране на смену. Куда иду на вртоглавом ветру, јесу ли ношене уз шински колосек, смеће које ниче као печурке?
               Овде поглед узраста на стрелици. Play. Копчев крик, злочест, одбија се од прозор, изнутра. Ваздух се пребојава у бетон, окна одводе заточени поглед. Негде далеко, изван, зариче гром, муња заварничи, премрежи мождане комисуре и забауља подземним хифама. Мртвачки пипци сплићу јадиковке попаца док олуја брише и чисти, преплиће ми власи горгонично, мицелично претеће, гласно и љуто. Тупи топот, корак или туча небеска, онда хроптај, шушањ, грептај из прикрајка, запах шкрипе хитрих канџица. Обзор је сиви чистац, свежина рафалних сечива што хрле на врес.
               Лице ће стати пред пуним месецом, рефлектором иза тминског огртача. Онда ће кратери загнојити дражесном слашћу бобица, жарко црвено, налик на лаву, подземни лавеж поцепаних гркљана, и сливаће се ватрена роса на корак од јаме, на скок или прелет од прибежишта, будућег згаришта. Јер у епицентру није забележен ефекат лептира, никакав муњевит клепет. Све је почело кликом. Жаром. Жељом. Пластичан додир, нехајно или наменско ошинуће, сада је свеједно. Оседлано је, раскрварено потонуће сагласја. Ледина у сиктању пепела.

15.04.2021.

Механизми одбране или Како ухватити инспирацију за главу и реп 🦚

Давнашњи кораци шуште, спуштају се у паду лахора, уздрхте са уједом иња. Гиздаво фазаново перо негде је красно писало. Одјеци мастила – роса на пауновом репу, кићанке травнатих класова. Запара, жега. Тресетиште уколевчило кисели лик, мљацкав, прокуван. У лобањи се мигоље гојазни пуноглавци, прстохват расутих жуманаца. Фатаморгана пада на кожу. Гипсани калуп у кади од маховина. Потом поздрав ужеглог сунца, смрзнуте дирке у тачки кључања. Поплава.
Данашњи прелет пресликава белешку мртвозорника. Вођени истим, знаним траговима митарења по папирусу, констатују спој валова у пљоснато кориташце мртваје, њене једине, бедне заоставштине. Друго нису ни могле зачети крастаче, а преписати мутаве пловке.
Сутрашњи омлет справља се од отрова што цури са темена. Слаткоречиво поринут у влати заборавка, прогутани кључ што запијуче под детектором.
Прексутрашњица се шуња, то је дим који наиђе изненада, уштине просуте жабље очи, а онда анозмично устукне. Ко се тада види у бусену и роси, пресахлом лигниту, даждевњачком валу?

24.03.2021.

Болећиво присуство

Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.

Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије

псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,

сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.

08.06.2020.

Запоседнут

Длановима крвавим главу притиска
док врбе таласају сенке вриштећи
црни обруч. Скупљају сузе, ништећи,
бели кратери ту сабласт без писка.

Стопалима крвавим израња из
грања помрачење бурно, свеколика
непомичних и нејасних ствари слика:
земљани атлас у звездани винут фриз.

Казиваху снено сплетовима трнци,
наткриљени ињем чемпресових боли,
вировима горко плавећи у грози,

где капљаху свело привиди у слози.
Корачање слепо ка прљавој смоли
гримиза несталој у трсци.

јесен 2018.

Згариште

Понекад овде допру одјеци разигране уобразиље, заголицају ме трновитом слаткоћом док препознајем прохладни додир лахора, а онда се утопе у сенке и говоре бледим, нечујним сликама. Наједном ме хвата мрак и као да јездим преко неравног плочника овлаш додирујући мемљиви бедем. Пад тешке кваке праћен шкрипом узнемирава воњ влажних дрвених дасака и он врлуда између вишеструких процепа ношен дахом пригушене месечине. Једна сабласна вештица бешумно узлеће; посматрам њену немирну треперавост док се запућује ка удаљеној светиљци чије чкиљаве искре повремено бивају заклоњене несталним ритмом. Затим спустим поглед и закорачим напред.
Каткад уздрхтим. Оснажени ветар промени смер. Окренем се, али неочекивана горчина ме уштине за очи и паднем у снолики вртлог. Трк преко прашњавог друма остављају жамори немогућих осмеха. Ношен равничарским одајама, губи лиснате зидове и распршује ме бурно. Весла шуме без путоказа. Вртоглави сусрет у камене суновраћен кланце. Каква непрегледна бестрагија! Изнова пустош, стално празнина: учаурени пад над којим ми крваре још топле сузе. Откривен и труо, наштакан зриком и зујањем невидљивих шикара, подлежем даху слепог миша.
Привид торња, рушевног богаља, враћа нас милозвучном сутону. Обличја слободна и лака беже компасима звезда, далеко од зјапећих подрума. Устоличени у љубичасте маглине, жучно се растачемо, ја и ништа.

24.09.2018.

преузето из енциклопедије Ризница природе (1969)

Закључавање тавана

       Хладна огледала се пресвлаче у меке душеке над почившим. У даљини врисци, пригушени исцепаним истопинама. Тешки овдашњи топот или последични потоп призивају док не постоје.

       Жарко и безлично, као рељеф у раму са блеском или жиличасти вез кроз таму, док није снило.

       Ходи, рече неко, на поток танак к’о суза што другу сустиже, и памти.

       Непокретна мећава нити сада гаси свећу. Авет, сећа се, пауколика као да је био. Лежаше дуго у формалину – маска смрти са погрешном етикетом. Сто – ево овде – и свитак на њему дуги, лешева стотину без крви у даху ту је почистио.

       Долази заиста ужарено и зубато црвенећи горка испарења. Кида месо и мрви кости; пљује, гута и повраћа. Затим у саксији поново мрзне.

       До следећег пута зовем се нико.

2018.

taken & edited by Osore Misanthrope (25.07.2015)