Длановима крвавим главу притиска
док врбе таласају сенке вриштећи
црни обруч. Скупљају сузе, ништећи,
бели кратери ту сабласт без писка.
Стопалима крвавим израња из
грања помрачење бурно, свеколика
непомичних и нејасних ствари слика:
земљани атлас у звездани винут фриз.
Казиваху снено сплетовима трнци,
наткриљени ињем чемпресових боли,
вировима горко плавећи у грози,
где капљаху свело привиди у слози.
Корачање слепо ка прљавој смоли
гримиза несталој у трсци.
јесен 2018.
PESIMUM 