Шинарење (у патријаршији)

💀Ноћас сам поново лебдело. Кужна лептирица опрашила ми је језик и посложила зубе у стубиште. Вештичија метла ископала је раку са лифтом до подземља. Огањ утрнуо на камену. Чај са казана прескочио у бочицу.
💀Ровокопачем јутрос наново оседлах веносек за сутра. Седентарни живаљ ушобољно еликсира. Пси луталице улегли на пикавце. Ужегла скејтерка. Скаламерије, косине, кривуље, искрзани екстеријер, размештај, неугођај, невоља косинуса голубије сраћке и пијане повраћке, изнова у сусрету муштулука из ауспуха и закланог димњака, некропсија, некропсија експлодираног гнојног апсцеса једног малог и старог покусног миша, ој, хај, непрописно паркиран, стој, дај…дарови данас, дарежљивост сутра, сврабеж длана и играње ока пред скоком топлотног таласа и богобојажљивошћу Даласа, оплајважен библијски појас, удав преподобне дјеве, зашив и одшив путева ка материци, ројење ка матици…
💀Мирише матичњак. Још једаред рукохват кликера зацакли и предскаже да свако биће из утробе поједен, надувен, повампирен и промрљан. У сфери циклус, ништа у нешто у ништа. У лобањи храна и гладна пирана. У мени лебдело медузино клобучје и котрљало ме по равном колоплету.
💀Уистину искрсава обратно распеће. Успеће моје пресветло и пренасушни клинци моји и крв твоја је тело моје, и црне мачке нека због атмосфере стоје, и нек’ богумили нешто шапућу и броје, које ли сам боје и где се мисли роје, ко је, ко је, хало, света столицо, ритуална будало, занеми мало.

09.07.2022.

Сумрачне скровитости

У зао, уклети час, мозгу израстају ноге. Осам пауколиких, црних, длакавих екстремитета стаје да преплиће кестењасту косу. Крошња се разапиње сред очију, лишће се веша под нос, а уши кинђуре лоптасте орашице. Ветар кија и шмрче, мешајући звонки запах крви са киселошиштећим смрадом. Ту, у носној шупљини, уколевчен у плути и промаји, пећинари предзнаке смрти из оргуљасте луле, повишег димњака у кашљу шишмиша. Онда прошета кранијум по крану маскаре и врати се на лијани са сузом бензина, кад, гле, израста му и осмо око, урокљиво и црно, зачађено.
Танцевање по жицама завибрира живце на праву фреквенцију и однекуд заснежи.
Муве без главе, мумије из бестравних предела. Праве куле и трули сокови.
Рефлектори пружају беласкаве пипке.
Исукаће очњаке и ујести се за потиљак, укорњачити ноге и скотрљати се низ мождину.
Подригнута ватра оћелави крајолик. Мимикрија у мастиљаво облачје, шљиву жедну полетних проговора.
С кровне конструкције скапуле пљесну као крила. Последње крварење из облачног шава.

23.04.2022.

…упокојићу се сутра

Зашиљени црни нокти отварају ране поноћном северцу. Копчев крик са његове бледе шаке ехолоцира распоред мина. Плочник је поплава и жабокречни јарак, а мирис трулежи дрвени висећи мост. Његова су крила проветрени плашт оквашен гримизом, сузама злотвора што под очњацима моле за милост.
Чистина.
Укочени шевар подлегао повредама. Стемени кораци живог костура на вртоглавим готик платформама проносе угљевито засенчене очи. Мраз пуца и шкрипи. Чађава локомотива искрсне из димњака. На прозору Швабица, старица у црној марами. …Achtung! Achtung!… Аутомобил прегази мачку. Изненадни клепет у зифт крошњи искрсава пред кланцање убогих запрега.
Арктичке фатаморгане на његовом лицу.
Напред је гробље. Гитарски зидови опасују га као ласо. Црница изрешетана експлозивним добовањем. Крокодилска киша. И фењер, крмељав и треперав. Шиљак готске катедрале тек трн у оку вакуумираног бога. А муње фризирају избегличке главе.
Пред њим се артешка издан исушује у удобну бездан, коконски дар клименских мољаца. Ту ће хладан пољубац зоре шкљоцнути сепијски memento mori, a безимени шибљак узрашће у шапутави врбак. Оклембешен. Као задњица под носем небеса.

06.02.2022.

Ø

Спарушене мошти ћуте и круне се.
Пацов скикне у чељусти теријера.
Лешинар рије још топле изнутрице.

На сметлишту сасушени коров нечујно вришти и искри.

Мртворођено љигавче босонога мајка завитла у контејнер.

Старац на самрти иште црвен конац.

Кокошја глава звекне у лонац.

Сочно пукне међ’ зубима бресква.
Жабокречина смрди зелено и гримизно. A ја волим плаву крв мекушца.
Кваран кутњак за шкљоцајем свирне висок тон.

Кокетирам са телом из тресетишта. Скидаш коматозног са кисеоника.
Лигња збаци тмински плашт. Мастило из тремора и реуме – помахнитали аманет плеше ЕКГ.

Седа небеса загоревају сећања у катарактичном погледу пунђе. Залеђена морска крава. Слоновача и крвавица – исплив сахарске сувоће из кржљавог лакриматоријума.

Застакљене реликвије у запаху сабљозубог тигра. Урлици из костурнице затрчани на позорницу, на љиљкасто распеће.

Утварну у колевци љуљала сам лутку.
Восак крај споменика зашишти кад прогута кљокнут поздрав из клоаке.
Гавранови вриште од смеха над пергаментозним лицима нарикача.
Крмак у црној хаљини са кандилом.

Даћеш ми свеже искасапљену бутку.
Највећи кратер – на кревету.
У бутику ропца чаша неме воде.

О, дај ми свежу крв што лежи крај комоде.

06.01.2022.

“Memento Exstingui, a project by the photographer Michele Turriani, draws attention to the plight of endangered animals that appear on the IUCN red list. It is inspired by the ‘memento mori’ and ‘vanitas’ art genres, which remind us of the transience of life and the inevitability of death. The skulls come from the Powell-Cotton Museum in Kent“

Утабаном снегостазом, опрезно

Сутонске ватре јонских прелива призивају северније спектакле, оптику суза, дрхтаја и жмараца – идолопоклоничку, профану, катарзичну, катаклизмичну. Тај крик небеске палете оставља монохромни ехо, сиву пучину усред бродолома обешену под једнако сиве, неуобличене облаке. Онда се чују пахуље, пуфери акустике ометања, баршунасти додири затишја пред буру.
Корак шкрипи, скаредно одзвања, каља успавану тишину, мами духове у балдахину магле чији додир јечи и звони. Шупље коске давно почившег. Затим болно крцање укоченог грања уз пригушени топот, убрзано дисање и трзај на клепет црних крила. Излазак на чистину. Још једно сизифовско скотрљавање у обрту снежне кугле, рингишпилу препада, сметеној чигри, грудви чије име је лавина.
Стресање ледене мумије, уморног дебелокожца подмлађеног обојеним ветровима поврх пирамидалних крошњи, па опет сивило, тајац, урлик, па бело.
Пун месец – преображење. Нокти од иња усецају се у поводац. Стабло пуца и пада. Једно, друго, треће. Казаљке тресну на беспрекорну арену. Пет до дванаест. Туп! Одзвонило. Крик зверке алармира у хајку. Вихори сажму све у црну тачку.

04.12.2021.

Одливак

Врзино коло нотних изведби акупунктурише дендритске спине. Као семафоризација капљица са голетног грања, уплакујем се у одразе твојих излучевина, промрзла кишо спрам чађавог окна. Фракталним сплетом зове се пуко настојање, проклизнуто у намигнућу муње плахој светиљци, откотрљано у лавини склупчаног желуца. Тако исцентрифугирано у машини за прање рубља, катапултирано је у виду пахуљастих конфета, дрхтавих и намрешканих ткивних пресека одаслатих у зачарани круг, да покупе штроку вознесених низина и стуште се кисели и презрели, од живља презрени бумеранзи усуђених покоља. У том претакању из шупљег дебла у празна телеса, зебиш од колчева ноћи, улегнућа у челичну девицу од белих пиксела, хризантема заснежених фукушимском скровитошћу са зујећим укусом живе смрдибубе. Језик ти бива окупан хемолимфом овог црног крилатог ковчежића. Ексере примаш давећи се у воску, спознавши палацање соларне аждаје, увртоглављен тамјаном и босиљком, плачеш у ритму мртвачког сата. Мишљу из непокретне главе удараш тврдокорне стеге, тврдоглави устрајниче. Нагризаш своје гњиле балсамоване сокове, растачући мрену дуге естивације. Јер негде далеко, изван ове крипте и смрдљивог кивота, крици Баба Јаге наштакују шумску стељу и шибају северце који узлећу под ћилим, а звездана прашина пошкропљује дрвоточни ехо, одјек празнине и цоктаво напуштање лепљивог кокона од стране бедног стрмоглавца.

07.11.2021.

Из кабинета куриозитета

Титрај пустоши

        Закорачим напоље. Оклизнеш ме не трепнувши. Ледени ујед крцка и хрска. Свежије од нане, отвори се антарктичко гротло и паперјасто тело клиско спадне у равни поклич упрегнутих паса. Обзора нема и бесано се скаче увис у покушају напредовања. Утабавамо пролазне снегостазе. Чупате нам слеђене косе. Фоке зевају и траже вентиле у леду.
        Прошиј уста, јер овде нећеш јести.
        Ловци на главе у јесени за обогаљену децу. Беле гладиоле падају попут вела у поларној ноћи. Неонски плаво зацвили. Из пудријере заснежи и скулптура у леду заглади одраз уцвељених бара. Нешто сајбер зелено, готски витражно прелама се у црном засенчењу. Звонак, метални, хладан запах венског цинобера под звезданим вењаком. Слано трње у храпављењу хромог ледоломца огледалствено негира живахан леш, подмлађен и прехлађен. Љути поларник купи искре пликавог соларника и напада ме као ласо, удав, шал стакластих крљушти, неман која је смождила фоку.
        Сироте сузе штипају, боле.
        Хоћеш ли сутра спавати у крипти?
        Стављаху нас под скалпел и објектив, пречесто на нишан.
        Где ћемо?
        Изволите мутирати у хладној комори.
        Кажу да су одбегли крзнаши…
        …генетички дрифт у таквој популацији…
        У крв им претвори ријеееке и потокеее…
        …колега, закон вероватноће… Хоћу рећи, такво једно неузурпирано станиште, у хабитат такве зверке крочити, ја, ја, на основу мога дугогодишњег искуства са цепивима…
        МОЛЕ СЕ ЧЛАНОВИ ЕКСПЕДИЦИЈСКЕ ПОСАДЕ НАУТИЛУС
        Знате, од вајкада, од свијета и вијека човјеков је усуд и крст небјески да одприрођен буде. Каште ви мени…
        ДА ОСТАВЕ СВЕ СТВАРИ И НЕУПОТРЕБЉЕНЕ КЛОПКЕ И
        Господине Иринеју Губави, маните се ждерача и жаба, ово је…

13/14.12.2020.

GET VACCINATED (⊙﹏⊙) LEAVE NATURE ALONE

Гределница сна

Ја сам дуги црни огртач, красим твој гиздави, мршави костур, виорим се око кошчатих кукова и беласавих кључњача, комплиментирам твој алабастерски тен и угљане сенке, природно дуге трепавице и умешно обликоване, густе, али умерено танке обрве извијене у лук тако да прате кривуљу капака што наткриљују срнеће дужице, несметано астигматичног усуда. Процветао на стецишту бројних бојних отрова, ја удишем инсектицид са мирисом лаванде и долазим у паковању тешко разградивих полимера. Шиле су ме машине гладних и убогих, сунцем опечених кожа разапетих на ниске чивилук-костуре са болно обореним главама. Прали су ме и бојили у мутним водама које су похрлиле у топла мора, поносне што личе на сенку нафтних мрља. Волим да слушам нискофреквентну музику ауспуха и пропелера, кашаљ дизелаша и мотоцикала, громотрес ваздушних летелица и тандркање смрдљивих аутобуса. Обноћ, када се стопим са тмином смога и мутног облачја што крије намигивање сателитског крша, волим да призовем к себи пепеласте и густе димчине из отворених и затворених ложишта и сладокусно их упијем. Печење паприкештина, кување увек бљутавих ајвара и еметичних парадајза, земљишно-абортирајуће спаљивање стрњике, помахнитало гурање чокова у бапске шпорете, верглање четвороточкаша у магли; ох, како халапљиво гутам све, акриламид из пећница и пластичних боца, азбестну воду са високим садржајем метала, ох, тај никотински кашаљ крезавих пролазника – просипајте, прашите, дишите, машите, мажите, мрљајте, прљајте, брљајте! Окупаћу се у детерџенту који смањује губитак моје боје, у хладној води, али авај (!), слиће се део мог мрака и доручковаћеш га њушећи све заручнице твојих смеђезлатастих власи.

А онда, постаћу алергичан и пуцаћу по шавовима, а за мном неће чупати косе. Раскречићу се на сметлишту пуном опасног отпада, крв и болест тећи ће потоцима киселих кишница, трула, окрњена бурад поздравиће двоглаве петлове утуцане градом величине јаја. Лежећи расут, гледаћу како печурке ничу под облацима и све ће бити сепиа негатив, рукохват бачених пипака, пљесак падобранаца и плес ватрених пијавица. Не брини, крепићу се плавним водама из провале облака чекајући да се расипам у молекулски раствор или да ме звиждук избељених корала вине у прах кијајућих прашника. Путоваћу љубичастим травама и шупљим главама, окренућу се на канибалском ражњу и упуцати једнорога. Ловићу ендемите бесан као рис, просућу се у инкубаторе и заволети атентаторе… Касније, моји атоми смејаће се уграђени у дигитална бића, бангаве андроиде, пренасељене богаље у тераформираним богомољама за боље сутра, а ипак ћу поново гледати твоје коске у знаку рака, просуте као проклетство из спарушених руку гатаре под шатром.

1/2.12.2020.

Погубно гусеничење

Зарђали пликавци стоного храмајући
хрскају сунчанично челичење.
Удахни!
Изанђали чичкавци љигаво прштећи
цврцкају празнично столичење.
Издахни!
Парафински пресеци душника
гиљотинизирају накострешену
несвестицу.
Одахни!
Зелениш израфаљено мљацка и
кашље у запеклом погледу
фонтаназмагоричном.
Диши!
Хитински остаци кубика
метаморфозирају учаурену
песницу.
Пиши!
Пастиш ишрафљено клацка и
шаље у засталом двогледу
спарушеноеуфоричном

умрлицу
нагорелу

комада: један (1)

03.01.2020.