Сутонске ватре јонских прелива призивају северније спектакле, оптику суза, дрхтаја и жмараца – идолопоклоничку, профану, катарзичну, катаклизмичну. Тај крик небеске палете оставља монохромни ехо, сиву пучину усред бродолома обешену под једнако сиве, неуобличене облаке. Онда се чују пахуље, пуфери акустике ометања, баршунасти додири затишја пред буру.
Корак шкрипи, скаредно одзвања, каља успавану тишину, мами духове у балдахину магле чији додир јечи и звони. Шупље коске давно почившег. Затим болно крцање укоченог грања уз пригушени топот, убрзано дисање и трзај на клепет црних крила. Излазак на чистину. Још једно сизифовско скотрљавање у обрту снежне кугле, рингишпилу препада, сметеној чигри, грудви чије име је лавина.
Стресање ледене мумије, уморног дебелокожца подмлађеног обојеним ветровима поврх пирамидалних крошњи, па опет сивило, тајац, урлик, па бело.
Пун месец – преображење. Нокти од иња усецају се у поводац. Стабло пуца и пада. Једно, друго, треће. Казаљке тресну на беспрекорну арену. Пет до дванаест. Туп! Одзвонило. Крик зверке алармира у хајку. Вихори сажму све у црну тачку.
04.12.2021.
PESIMUM 