Cypsela

          Справих еликсир од крви посољене сузама. Повезах вене попут каблова након што истиснух гримиз и начиних флеку. Перисталтиком кишне глисте, већ згрушана смеса измигољила се под зашиљене црне нокте, умак пискарала у поље булке под чијим хематомима дрхти зец. Шкрипа кочнице – крик јастреба у кобном слету. Под канџама топло месо. Пергамент од људске коже, древни егзоскелет бедног стрвинара. Нокат подвлачи, мрачи нејасне редке, мрчи пресахле капиларе, заглушује гужву, гужва загушљиве прозрачности црвоточећи запах запарложеног живља.
          Заноктица ошамари кревељаве прилепке и искрца се у озеблу пустош. Ефекат grotto на пустопољној лопти. Чукунунука црвеног џина у црном џинсу. Кашаљ вулкана што се гибају безатмосферно. Не пуштамо ни гласа, јер ми смо ектоплазма у полумртвом вакууму, post-mortem рефлексно бацакање с краја на крај огња, пресахли гејзир, абоносовина гејше.
          Није ли мултиверзум холограм сапунице, мехурови у њеној кади, хијазма његовог жилета и чипкане црне марамице под заснеженим носем једне госпе, на погребу у червену 1897?
          Пара гута прстоказ на огледалу, реплику велике њорке залеђена погледа:
          д р х т а ј
          б о р е.

29.05.2022.

by anonymous (click on it for source link)

Сумрачне скровитости

У зао, уклети час, мозгу израстају ноге. Осам пауколиких, црних, длакавих екстремитета стаје да преплиће кестењасту косу. Крошња се разапиње сред очију, лишће се веша под нос, а уши кинђуре лоптасте орашице. Ветар кија и шмрче, мешајући звонки запах крви са киселошиштећим смрадом. Ту, у носној шупљини, уколевчен у плути и промаји, пећинари предзнаке смрти из оргуљасте луле, повишег димњака у кашљу шишмиша. Онда прошета кранијум по крану маскаре и врати се на лијани са сузом бензина, кад, гле, израста му и осмо око, урокљиво и црно, зачађено.
Танцевање по жицама завибрира живце на праву фреквенцију и однекуд заснежи.
Муве без главе, мумије из бестравних предела. Праве куле и трули сокови.
Рефлектори пружају беласкаве пипке.
Исукаће очњаке и ујести се за потиљак, укорњачити ноге и скотрљати се низ мождину.
Подригнута ватра оћелави крајолик. Мимикрија у мастиљаво облачје, шљиву жедну полетних проговора.
С кровне конструкције скапуле пљесну као крила. Последње крварење из облачног шава.

23.04.2022.

…упокојићу се сутра

Зашиљени црни нокти отварају ране поноћном северцу. Копчев крик са његове бледе шаке ехолоцира распоред мина. Плочник је поплава и жабокречни јарак, а мирис трулежи дрвени висећи мост. Његова су крила проветрени плашт оквашен гримизом, сузама злотвора што под очњацима моле за милост.
Чистина.
Укочени шевар подлегао повредама. Стемени кораци живог костура на вртоглавим готик платформама проносе угљевито засенчене очи. Мраз пуца и шкрипи. Чађава локомотива искрсне из димњака. На прозору Швабица, старица у црној марами. …Achtung! Achtung!… Аутомобил прегази мачку. Изненадни клепет у зифт крошњи искрсава пред кланцање убогих запрега.
Арктичке фатаморгане на његовом лицу.
Напред је гробље. Гитарски зидови опасују га као ласо. Црница изрешетана експлозивним добовањем. Крокодилска киша. И фењер, крмељав и треперав. Шиљак готске катедрале тек трн у оку вакуумираног бога. А муње фризирају избегличке главе.
Пред њим се артешка издан исушује у удобну бездан, коконски дар клименских мољаца. Ту ће хладан пољубац зоре шкљоцнути сепијски memento mori, a безимени шибљак узрашће у шапутави врбак. Оклембешен. Као задњица под носем небеса.

06.02.2022.

Ø

Спарушене мошти ћуте и круне се.
Пацов скикне у чељусти теријера.
Лешинар рије још топле изнутрице.

На сметлишту сасушени коров нечујно вришти и искри.

Мртворођено љигавче босонога мајка завитла у контејнер.

Старац на самрти иште црвен конац.

Кокошја глава звекне у лонац.

Сочно пукне међ’ зубима бресква.
Жабокречина смрди зелено и гримизно. A ја волим плаву крв мекушца.
Кваран кутњак за шкљоцајем свирне висок тон.

Кокетирам са телом из тресетишта. Скидаш коматозног са кисеоника.
Лигња збаци тмински плашт. Мастило из тремора и реуме – помахнитали аманет плеше ЕКГ.

Седа небеса загоревају сећања у катарактичном погледу пунђе. Залеђена морска крава. Слоновача и крвавица – исплив сахарске сувоће из кржљавог лакриматоријума.

Застакљене реликвије у запаху сабљозубог тигра. Урлици из костурнице затрчани на позорницу, на љиљкасто распеће.

Утварну у колевци љуљала сам лутку.
Восак крај споменика зашишти кад прогута кљокнут поздрав из клоаке.
Гавранови вриште од смеха над пергаментозним лицима нарикача.
Крмак у црној хаљини са кандилом.

Даћеш ми свеже искасапљену бутку.
Највећи кратер – на кревету.
У бутику ропца чаша неме воде.

О, дај ми свежу крв што лежи крај комоде.

06.01.2022.

“Memento Exstingui, a project by the photographer Michele Turriani, draws attention to the plight of endangered animals that appear on the IUCN red list. It is inspired by the ‘memento mori’ and ‘vanitas’ art genres, which remind us of the transience of life and the inevitability of death. The skulls come from the Powell-Cotton Museum in Kent“

Утабаном снегостазом, опрезно

Сутонске ватре јонских прелива призивају северније спектакле, оптику суза, дрхтаја и жмараца – идолопоклоничку, профану, катарзичну, катаклизмичну. Тај крик небеске палете оставља монохромни ехо, сиву пучину усред бродолома обешену под једнако сиве, неуобличене облаке. Онда се чују пахуље, пуфери акустике ометања, баршунасти додири затишја пред буру.
Корак шкрипи, скаредно одзвања, каља успавану тишину, мами духове у балдахину магле чији додир јечи и звони. Шупље коске давно почившег. Затим болно крцање укоченог грања уз пригушени топот, убрзано дисање и трзај на клепет црних крила. Излазак на чистину. Још једно сизифовско скотрљавање у обрту снежне кугле, рингишпилу препада, сметеној чигри, грудви чије име је лавина.
Стресање ледене мумије, уморног дебелокожца подмлађеног обојеним ветровима поврх пирамидалних крошњи, па опет сивило, тајац, урлик, па бело.
Пун месец – преображење. Нокти од иња усецају се у поводац. Стабло пуца и пада. Једно, друго, треће. Казаљке тресну на беспрекорну арену. Пет до дванаест. Туп! Одзвонило. Крик зверке алармира у хајку. Вихори сажму све у црну тачку.

04.12.2021.

Одливак

Врзино коло нотних изведби акупунктурише дендритске спине. Као семафоризација капљица са голетног грања, уплакујем се у одразе твојих излучевина, промрзла кишо спрам чађавог окна. Фракталним сплетом зове се пуко настојање, проклизнуто у намигнућу муње плахој светиљци, откотрљано у лавини склупчаног желуца. Тако исцентрифугирано у машини за прање рубља, катапултирано је у виду пахуљастих конфета, дрхтавих и намрешканих ткивних пресека одаслатих у зачарани круг, да покупе штроку вознесених низина и стуште се кисели и презрели, од живља презрени бумеранзи усуђених покоља. У том претакању из шупљег дебла у празна телеса, зебиш од колчева ноћи, улегнућа у челичну девицу од белих пиксела, хризантема заснежених фукушимском скровитошћу са зујећим укусом живе смрдибубе. Језик ти бива окупан хемолимфом овог црног крилатог ковчежића. Ексере примаш давећи се у воску, спознавши палацање соларне аждаје, увртоглављен тамјаном и босиљком, плачеш у ритму мртвачког сата. Мишљу из непокретне главе удараш тврдокорне стеге, тврдоглави устрајниче. Нагризаш своје гњиле балсамоване сокове, растачући мрену дуге естивације. Јер негде далеко, изван ове крипте и смрдљивог кивота, крици Баба Јаге наштакују шумску стељу и шибају северце који узлећу под ћилим, а звездана прашина пошкропљује дрвоточни ехо, одјек празнине и цоктаво напуштање лепљивог кокона од стране бедног стрмоглавца.

07.11.2021.

На повоцима маште (пејзаж у портрету)

Уколевчени пух у погледу кроз пукотине. Алармирање у јеку гитарских тонова. Клокоће низ олук најезда узвичника, отреса запах буквиних жирова са пожутелих страница. Сан пада у шупље дебло, реже покисли дуборез или меша петрикор са кишом перутајући целулозу. На последњој страници неко потписан под датумом. Шездесет и седам лета уназад, шездесет и седам пута унапред котрља се точак, воденица суновраћена у вечни торпор. Укоричени мем бржи од гена.

У песми пљуска чује се кликтај пудријере, пермафрост у порама и црна одора. Беласкави мољац у пламену свеће и снена тама мемљивог подрума. По калдрми звече копита. У ноћни, хладан час, звоник одброји свечани неухват, а суза кане проклети неиздрж. Челичне двери зашкрипе – вилица риса у стиску поспане нејачи. Из непрегледних шума крик рањене дивљачи монастрално пошкропљује асфиксирану главу. Добују потковице, добују капљице, добују звекири, добоши, олоши… По глави, по глави громотресни жиропад, кикот у бритви валовитог вихора што протреса крошњу, антоцијанинске косе.

У врбаку се хвата иње, качи се за суво лице, покидане бројанице, закуцава одбегло зеленило, веша распухану пиљевину на огледала пањева, беси згрушану крв на ивицу модре усне.

О, речи, магле ми кроз прсте клизе.

29.08.2021.  

Неухват

Белина што бљесне,
тај ненадани ударац у
окципитални режањ вијугаво
прострујао комисурама,
салтоморталисан у
ћорсокаку,

искао је неисказ у изразу
ствари и бића:

небеске палете пресликане
на кестењасто око,
непробојну синкарпну орашицу,
хладну и росну;

невидљиве конфете просуте
из дирижабла,
оклембешену оморину у
линији кабла;

јутра спарна, јутра хладна,
пацовску трку у точковима,
подмукле отрове у кључаоницама,
злочесте неосетне трагове на полицама,
нападе панике са рукохвата и
мрске погледе са квака;

асфиксирано дрвеће и цвеће,
модре перунике пузећих ризома
изједене лиске прободених стома;

покопане лопате, разбијене стаклиће,
пену неме потајнице прострту под
жедно сивило,
оштрицу крзнара, парфем стрвинара;

натовљену недоношчад стргнуту са повоца,
бумеранг-ошинуће, па клетву на семе –
зготовљен чај од четина тисе.

20.06.2021.

Пресахло

            У тмини, овде између четири распуклине, чује се чамовање у ком шуштави гуштери хватају умртвљене бубашвабе. Хитинска кутикула се сочно и смрадно распрсне, у потаји двосеклог зрака са нијансама мокраће коју испарава. Поспани пацови ослушкују комешање мрава, троми срцокуц жедних свиња, мртвачки сат у шушкавом издисају, пламеном лахору искраденом из крила нејаке птице што се пузаво на њега наштакује.
            У сумрак тињају згаришта, амброзија пакосно светлуца, коприва жари. Сова јаукне и дохвати мртву рибу, бљутаву и суву. Полен и отрови плешу на жару. Залогај зачињен пластичним пликавцима, горчи и гори сепијски мементо из ратног рова изгрицкан у глодарском гнезду. Сателити и рефлектори су бацачи пламена пред јежеве убоге очи, комарци инверзни шмркови, оштри усисивачи малокрвног живља.
            Наказно цвеће и троглави мољци ореолишу кратер. Тамо је земља тврда и сува као црна мермерна спомен плоча. У дрхтају челичних роваца, грчи се и круни једно лице. Гримизна уснатица орошеног језика под црним влатастим велом. Грло уско, прорешетано, труло. У негдашњем левку, сада ситу, мумије мува и клепети прождрљивих лептирица, у ритму кржљавих жила куцавица. Руке, коске, беласкаве лиске, опрљена месечина. Спава? 
            Очне дупље, цветна ложа, искљуцани нектар.
            Поново дан, кукавичји сан. Канџе стрвинара уплетене у модре пликове, чворове бројанице, просуте бобице, мак. Рђаво кандило у стиску чичка и оштрице себично чува прстохват крвавих суза.
 
            За смакнутим поклопцем, из дине израња перископ, радознало удишући парастосну оморину. 

06.06.2021.

Вриштина 😱

               Синоћ сам попио пет милиграма левоцетиризина, јутрос још толико деслоратадина. Активни енантиомер и метаболит укотвљени су на мојим рецепторима и, ох, тако ми се спава. Проклети цетиризин!... Али поново волим ветар, тог лађара смрдљивих димчина чији клобучасти призор пропишти мојом мрежњачом. Времешна парна локомотива. Понекад, у глуво доба ноћи, кад трескави млазњаци крмељају у плесњивим хангарима, моје пужеве узмигољи труба електричног воза; кућерци се тада труцкају у ритму, а реч кашњење исписује се на уснама и остаје у замишљеном покрету мишића, неизговорена, подразумевана.
               Две младе гугутке почеле су да напуштају гнездо. Родитељи их и даље хране на смену. Куда иду на вртоглавом ветру, јесу ли ношене уз шински колосек, смеће које ниче као печурке?
               Овде поглед узраста на стрелици. Play. Копчев крик, злочест, одбија се од прозор, изнутра. Ваздух се пребојава у бетон, окна одводе заточени поглед. Негде далеко, изван, зариче гром, муња заварничи, премрежи мождане комисуре и забауља подземним хифама. Мртвачки пипци сплићу јадиковке попаца док олуја брише и чисти, преплиће ми власи горгонично, мицелично претеће, гласно и љуто. Тупи топот, корак или туча небеска, онда хроптај, шушањ, грептај из прикрајка, запах шкрипе хитрих канџица. Обзор је сиви чистац, свежина рафалних сечива што хрле на врес.
               Лице ће стати пред пуним месецом, рефлектором иза тминског огртача. Онда ће кратери загнојити дражесном слашћу бобица, жарко црвено, налик на лаву, подземни лавеж поцепаних гркљана, и сливаће се ватрена роса на корак од јаме, на скок или прелет од прибежишта, будућег згаришта. Јер у епицентру није забележен ефекат лептира, никакав муњевит клепет. Све је почело кликом. Жаром. Жељом. Пластичан додир, нехајно или наменско ошинуће, сада је свеједно. Оседлано је, раскрварено потонуће сагласја. Ледина у сиктању пепела.

15.04.2021.