gothic poetry

Времепловом

Вечност ноти пише поздрав

Нешто умире

Тишина песме у јеку

Нешто одлази

 

Благи дрхтај срца

Сунце на опелу

Мелодично луна поји

 

Мучна сенка коси меку буку

 

Дубље се пење и

Пада

Издржи ли долази још

Смрада

 

Пресвучена језа демона

14. 01. 2012.

 

Сета

sunset

Високо стреми мистично се шири

Небо у дубине тајне оклева

Снева кишу што је са сунцем мири

Кроз тихо устрептале боје вири

 

С мишљу да се рађа умире живот

Опет недостижан и засенчен у

Миру лепоте нади шаље кивот

sundown2

Заталасан бојом

Узнемирен силом

Твојом

Успомене вилом

Чак и душом милом

Називам

Својом

 

Како стићи

Како прићи

Зар смрти отићи

Жалост заобићи

sunset1

Пригрливши спокој

Фениксових рана

Са сузама дана

Напустих тог бана

 

Мом срцу отад говори

глас свечан

У животу кратком све трен

је вечан

06. 09. 2011.

*Photos of the sunset were taken with the mobile phone through the web [with narrow, green squares (to prevent insects from flying into the house, of course) on the window]. Branches, roofs, negative effect (and the inattentive hand motion I made while capturing first photo) came up as a failed attempt to preserve ephemeral and spectacular dance of spectrum.