Висцералија

Изгубљени спис – затурени писак, у алвеолама гласовит врисак.
Рој комараца исисава мозгање, навала јона калцијума водопадно
се стрмоглављује, тропонини веслају озебли срцокуц.
Звоно празно звечи, шупља крв конвергира деблом.
Тинитус и цикаде играју пикадо.
Димњак се пуши.
Авион оре облачје.
Ентерички плексус у кореспонденцији са церебрумом.
Гужва, гужва, ноге и ножице, точкови, точкови, турбине и кочнице.
Редови вожњи, сплетови, судари, разигране хијазме мијелинских каблова.
Лајтшоу из репа фоторецептора качи за куке свештено лице.
Црне мачке се кезе док неко везе.
Намрешкане су ноздрве мртвозорника кикотавим одорантима док
чупа изнутрице посољене планктонима уврештене у паучинасту опну и
мами црве ушушкане у кохлее.
Широкопојасна мрежа заигра пинг-понг са сателитом.
Мантија се надме, мехур пуца и из црне рупе искаче крештећи кондор
односећи промају грудног коша.
Воистину журно скотрљавао се серотонин одоцнивши за
струјним ударом у бадемасто језгро.
Парастосно трбухозбори сад свој глосолалиј слепи подвижник.
Црква се руши.
Песник затрудњава.
Неко се гуши у мутној води.
Безгрешно оваплоћен енциклопедијски попис еметичан је и подношљив.
Сатрти су Сартр, Симулакрум и Син.
Вивисекција: царски рез – под кожом трезвен зналац,
учењак-информатор, природњак-андроид.
Лакриматориј скрит – ажурирај
                                                       да       не

15.08.2021.

🛸Искати🌩

Поезија тражи
да загребеш дубоко по кожи,
да пипаш обрисе квазара у тами,
скрајаш и прекрајаш црну материју
у црвоточно белило са таласном
учесталошћу немог пулсара...

Поезија те тражи
у глуво доба ноћи,
у нултој тачки зимске
краткодневице,
споју паучинастих нити узглавља
и паперја поглавља, соларних
варница у одразу кратера,
пресахлих горских очију...

Поезију тражиш
бауљајући влажним коридорима,
у одјецима цоктајуће калдрме,
у болу невиђене звезде падалице,
закатанченим шкрињама и креденцима
посутим сребрним прахом...

Траг, то је уклети дар,
загонетна мапа,
анатомски атлас,
фотографија форензичара,
електронмикрографија,
астрономска карта.

Типке су дирке или струне;
напете, оне сеизмички јече у слободном
паду.
Јер ноћас јесте сутра, а
пируету помрачује скрама.

Зато искај, револуцирај!

27.03.2021.

Еики

Жабокречни плићак преузима скровити издисај. Одавно
су птице умакле са врбе, криком у одблеску муње.
Те вечери указало се чвориште, вечна огрлица боља од жада,
а у поре се утисла танинска помада.

Тешке цигле, да се не праћака, и вода се начас затвори у круг.
Црнило изнад и црнило испод притиска све више. Намрешкава
површ пахуља, лист; растиње ћути, самује. Бескисеонично
бивствовање освежава стари, поринути тен.

У пролазу га окрзну одјеци из шуме. Нежнији од свиле,
маховинаст покров штрика му снове. А онда магла у
салицилном цеђењу, трансфузији жеља у облачје…

16.09.2020.

Болећиво присуство

Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.

Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије

псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,

сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.

08.06.2020.

Кад сабласти у сумрак…

Опседају кришом док црница пада,
Квасећи и хладни уз шапате чемпрес,
Приказе у крви искиданих локви
Опседају ветром дроњке листопада

Луковице на узглављу покривене
Горко; празни звоник под мантијом кужном
Јечи, док у локви крвљу исцепаној

Те велике очи висибабе слепе,
На чемпресу хладном уз шапат што кваси,

Два гаврана снију, непозвана.

31.01.2019.

Обогаљени водопад

Као котрљање неокруглог
Заглибљено скакуће
А саплиће се глатко

Смехотресно голицање
Бодљикаве жице
Сечивасте

Рендајмо ткива

Ограда је жива
Кроз телеса плива

Попут слатких клопки
Чупају језике
За ужину
Сити
Не
Никада
Да
Увек
Празни

Тркачи оштрих круна
Тих преса што пљују мозак
И кикотав пар окица
У правцу север-југ
Сневао би песму

Налик на црну рупу у штуцању пред
Огледалом одлучује да сажваће одраз
А опет се враћа у гужву крематоријума
Грају оргија

И као да се сада буди
Наштакан на туђе кости
Падајући куди
И одозго суди

08.11.2015.

---

Crippled Waterfall

Like the rolling of the unrounded
Muddy are the hops
But smooth stay the trips

Of hilariously tickling
Barbed wire
Bladed

Let’s grate tissues

The fence is alive
Through the bodies it swims

Like the sweet traps
They rip out the tongues
For a snack
Full
No
Never
Yes
Always
Empty

Runners of sharp crowns
Those presses which spit brains
And a pair of small eyes sniggers
In north-south direction
Would dream of a song

Resembling a black hole hiccuping in front
Of a mirror decides to chew the reflection
But again returns to crematoria’s jam
Tumult of orgies

And now it seems to be awakening
Crutched on a strangers’ bones
Falls scolding
And judging from above

Мизантропија

Сета