🌪

07/07/202113/06/2021 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

(｡•́︿•̀｡)

06/09/202028/11/2020 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

︵‿︵‿ヽ(°□° )ノ︵‿︵‿

24/08/202024/10/2020 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

Continue reading →

Звезда бејах, а сада прах сам

02/07/202024/10/2020 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

…,олињала пустош зилион еона,
светлосних година,
галактичких вапаја –
од
Сунца;
у
Ништавило,
бачен сам да трнем и плачем
смрзнуту сузу, одлебделу и прастару

мумију у сећању
испалом
негде успут

…

Поларна светлост мамила је уздахе;
блажене и полетне траке, одсјаји, трагови
простора што одузима дах,
напаса га јонским зеленилом,
напаја светковним жалом,

све је пало у осаму, високо
у небеса раздувало је маслачак,

јетко и крепко прашином исклесано

…

Крвави испљувак у кежењу
распарао је облаке;
вознесен и потресен,
сиђох у облоге.

…

Ропац – шарени балон –
прасну са безуме станице:

хХх

21.06.2020.

Болећиво присуство

24/06/202021/01/2021 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

Крици мрсе валове дима; зацрњене
гране, костурске шаке, наднешене над
тмину. Горак чај се испија на трему
док пахуље гутају сваки звук, снено.

Помодрела лица се указују у
парку, убледелом праскозорју муте
тешко око. Сенке почивших преплићу
се лишћем трулог заборава. Ничије

псето махнито витла огртач црни
у канџама крошње цепан сивим ветром.
Унезверено лице, згужван пергамент,

сâмо себе дави. Лутају немирно
гладни гавранови. Нечије срце
пада ишчупано.

08.06.2020.

Погубно гусеничење

25/03/202001/03/2020 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

Зарђали пликавци стоного храмајући
хрскају сунчанично челичење.
Удахни!
Изанђали чичкавци љигаво прштећи
цврцкају празнично столичење.
Издахни!
Парафински пресеци душника
гиљотинизирају накострешену
несвестицу.
Одахни!
Зелениш израфаљено мљацка и
кашље у запеклом погледу
фонтаназмагоричном.
Диши!
Хитински остаци кубика
метаморфозирају учаурену
песницу.
Пиши!
Пастиш ишрафљено клацка и
шаље у засталом двогледу
спарушеноеуфоричном

умрлицу
нагорелу

комада: један (1)

03.01.2020.

Continue reading →

Подземље

16/10/201904/03/2021 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

Спровод у сумрак погрбљено гмиже; под
фењер пада глава, шишмиш сводом шара.
Трагом црне бубе пролазиш кроз дупље,
јецају крезуби, тмино мутне раке.

Вагони хукте у змијске раље; прње
гнезди се на дрхтави челик што штипа
промају дуж зидова и гребе, а
можда шкрипе артеријом шарке, или

неко пева крај угасле свеће. Чекрк
руку пушта, паук омчу спушта: кап безмерна
на лицу таворника неприметно бисерна.

Проливена магма, још свежи жиг, угаслим
пипцима клеше ново знамење: кугло,
у зарону медузе слепа сам костурница.

13.10.2019.

Underground

Funeral procession grovels at twilight; under
the lantern a head falls, and bat amid the welkin circles.
On the trail of a black bug, you, toothless sob,
gloom of blurry pit, pass through the cavities.

Wagons roar into the serpentine yawn; rags
are nesting on a trembling steel which pinches
and scratches the drought along the walls, and
maybe hinges through the arteries are squeaking, or

someone is singing beside the candle blown. Winch let
go of the arm, a spider releases the noose: an immeasurable drop
on the face of a sufferer imperceptibly pearly.

Spilled magma, still a fresh brand, with extinguished
tentacles carves a new omen: globe,
in a dive of a medusa I am but a blind ossuary.

Црвљиви

23/09/201715/01/2021 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

Отисци корака
Одблесци стакала
Или нехајни погледи овчији
А можда и кијање

Свеједно

Скица или шкљоцај
Резови и прикупљање
Па и запишавање
У шољици или другде

На крају је другост
Упијена у истост
Променљиву сталност без
Кеза и суза
Али са болом који не постоји као такав

Већ се скрива и шапне понеки
Дрхтај а онда стане и бљешти

Као са стакала неопходност
Упија се у нешто друго и
Исто тако нужно али тајно
Јер је опасно
Опасно док си укроћени хаос

21.09.2017.

Puzzle

30/12/201623/10/2022 ~ Osore Misanthrope ~ Leave a comment

Чујете ли?…
Сухо рухо цепелини цепају.
Доле врве кукуљице слепе док безооки лебде.
А блажене мимикрије нежних, а неосетних трака лелујају лахорски у одласку са сенком. Зов красних фењерчи иза лакших зебњи о аманетима. Ви, омамљене двојнице драгуљарских одблесака!… Певајте као што модри вал се љуља. Моја глава је лака када снева о челичнику. Винути као перје голицано ветром што растаче грактаје далеко, далеко.
Тамне ову тмину бедних трагача.
Влажно лишће као да шуми чешкајући поспани пад под истобојним нитима. Меке оштрине свеприсутне са оловним уздахом се сећа.
Полетне палете, ванилу ми смолом улепите, плачне. Ваши врбаци се њишу ка чемпресу хладном. Не бледите, чекајте.
Бело перје надкрилиће узнемирено црно драперје. А лишће ће и даље бити прошено узалуд. И покушаваће да зраче смоласто. Узалуд.
Дирижабли гужвају последње баршунасте недодирљивости.
Није их никада ни било. Проклети просјаци трули су плодови.
Бејасмо тако иштили сви. А сада? Ништите огуљено. Или вриштите, огољене паљевине, и гле’ – падосте, цркотине јадне.
Твоја глава, и моја, и наше! конфете пепеласте и свуд по две дупље још топле у жару чемпрес окитише.
…кастањете врбама одговарају…нит’ смо…

04.08.2016.

стандардна верзија (фрагментисана и кохерентна) – pdf

аутопародијска верзија

У делу се не алудира на Хинденбург, цепелини и посада су сагорели и пали јер је тако морало бити да би се одржала доследност и остварили тематски и идејни циљеви (присутни у објашњењу које није [и неће бити] објављено на блогу).