У предвечерје пуно пепеластих пахуља, ходаш по циглама трошног тротоара. Расклимани ђон клизи и размазује блато. Проклета буба! Затворила сам је у теглу и посматрала како се батрга. Казала ми је да обавезно ставим босиљак и пљунем крв. Тражила сам му јака клешта. Тргнула сам лозу пре и после. Кратер је под језиком као рупа без дна.
Он њуши твој вашљиви траг пенећи кроз чељуст боје труле вишње. Леденице, високи клинови, сузе изван погледа. Магла у стиску са жутим и црним издисајима димњака. Небо је шљива на мом оку. Куд кренух по овој ветрометини, проби ми коске кроз мараму. Џаба се стискам, боље да сам у бунар скочила него што улазим после звона.
Замекећем помаже бог и стајем лево. Не мичи се, крмку, стој где си! Стално пљује док крешти, сву ме окади и како треба и како не треба. Окрене ми леђа. Пажљиво спустим цегер и одврнем теглу, тобож вадећи марамицу. Лилит, прва жено, Лилит, лучоношо, Лилит, потајнице, Ево, покајнице! Ти потоња бежи десно, овде тамјан потражује место. Ти слављена мичи скуте, Лилит и свита напитак муте. О, пресветла дођи к мени, седам зала ми донеси. Приносим ти крв и кост, буди моја, буди гост… Где се сад ова пење, ђаво је однео. Дај ми снагу, дај ми глас, вољу, жељу, дај ми стас. Не чујем те, ћути! Шта ме снађе, баш на данашњи дан се дигла из кревета. Богињо Морано, шта ми радиш ово? Терај обаде у стаје, говно на говно, закрпу на крпу лепи. Овај треска кандилом к’о да испробава нунчаке. Скаче ми по живцима. Види свјатог николу и ђорђа, показују средњи прст. Е, па нећемо тако, и ми коња за трку имамо. Ако исус сере, ту је магдалена, фрескописана у топлесу. ‘Ајде, ‘ајде да те видим! Ма, пусти ми руку, човече! Уједам! Даље од мене, уједам! А ти аранђеле што се тетовираш у зао час, боли те дупе док ме растржу. Даље крмак, одбиј, видела сам те иза двери, приводиш малолетнике, олошу! И тебе сам видела, петко курво, и тебе богородице, зачела си безгрешно, али у лакат. Види козму и дамјана, оваплотише се, па к’о дугме и напрстак. Црква има подрум?! Не! Не! Теглу не дирај, са сотоном свирај! Гле свјатог сисоја, па ниси ни ти сисао весла. Видела сам те у крчми, Јудине очи су бљескале крај ватре, а восак је пржио длакаво тело. Не сеци ми косу, некрштени створе!
Пренеш се у поноћ, чујеш га како завија. Страћаре спавају, тамничар тестерише у порти, а бале му се сливају низ мантију. Он долази, твоја крв јача у његовој њушци, чељуст злодухо пени и не прашта. Лижеш тло под његовим шапама, крвљу из дебелог врата миропомажеш боре и прса, Лилит се отелотворује, осећаш трули нар, уши ти испира брујање оса док ти ноћни лептири гладе беспрекорну кожу, млеко погребене девице. Обавијаш решетке, паучинаста и лака, пара из подземља возноси те пред олтар. Успут зграбиш срце, врело, док још куца. Стављаш га у пехар, пехар у теглу, а теглу на целов. Витраж преломи месечину и одломи срчани колач. У комшијском дворишту дуго и љуто подврискује пас. Сирена траје кратко. Ноћ је равна црта, вечити мрак.
03.01.2021.
PESIMUM 