Спровод у сумрак погрбљено гмиже; под
фењер пада глава, шишмиш сводом шара.
Трагом црне бубе пролазиш кроз дупље,
јецају крезуби, тмино мутне раке.
Вагони хукте у змијске раље; прње
гнезди се на дрхтави челик што штипа
промају дуж зидова и гребе, а
можда шкрипе артеријом шарке, или
неко пева крај угасле свеће. Чекрк
руку пушта, паук омчу спушта: кап безмерна
на лицу таворника неприметно бисерна.
Проливена магма, још свежи жиг, угаслим
пипцима клеше ново знамење: кугло,
у зарону медузе слепа сам костурница.
13.10.2019.
Underground
Funeral procession grovels at twilight; under
the lantern a head falls, and bat amid the welkin circles.
On the trail of a black bug, you, toothless sob,
gloom of blurry pit, pass through the cavities.
Wagons roar into the serpentine yawn; rags
are nesting on a trembling steel which pinches
and scratches the drought along the walls, and
maybe hinges through the arteries are squeaking, or
someone is singing beside the candle blown. Winch let
go of the arm, a spider releases the noose: an immeasurable drop
on the face of a sufferer imperceptibly pearly.
Spilled magma, still a fresh brand, with extinguished
tentacles carves a new omen: globe,
in a dive of a medusa I am but a blind ossuary.
PESIMUM 