Ја сам дуги црни огртач, красим твој гиздави, мршави костур, виорим се око кошчатих кукова и беласавих кључњача, комплиментирам твој алабастерски тен и угљане сенке, природно дуге трепавице и умешно обликоване, густе, али умерено танке обрве извијене у лук тако да прате кривуљу капака што наткриљују срнеће дужице, несметано астигматичног усуда. Процветао на стецишту бројних бојних отрова, ја удишем инсектицид са мирисом лаванде и долазим у паковању тешко разградивих полимера. Шиле су ме машине гладних и убогих, сунцем опечених кожа разапетих на ниске чивилук-костуре са болно обореним главама. Прали су ме и бојили у мутним водама које су похрлиле у топла мора, поносне што личе на сенку нафтних мрља. Волим да слушам нискофреквентну музику ауспуха и пропелера, кашаљ дизелаша и мотоцикала, громотрес ваздушних летелица и тандркање смрдљивих аутобуса. Обноћ, када се стопим са тмином смога и мутног облачја што крије намигивање сателитског крша, волим да призовем к себи пепеласте и густе димчине из отворених и затворених ложишта и сладокусно их упијем. Печење паприкештина, кување увек бљутавих ајвара и еметичних парадајза, земљишно-абортирајуће спаљивање стрњике, помахнитало гурање чокова у бапске шпорете, верглање четвороточкаша у магли; ох, како халапљиво гутам све, акриламид из пећница и пластичних боца, азбестну воду са високим садржајем метала, ох, тај никотински кашаљ крезавих пролазника – просипајте, прашите, дишите, машите, мажите, мрљајте, прљајте, брљајте! Окупаћу се у детерџенту који смањује губитак моје боје, у хладној води, али авај (!), слиће се део мог мрака и доручковаћеш га њушећи све заручнице твојих смеђезлатастих власи.
А онда, постаћу алергичан и пуцаћу по шавовима, а за мном неће чупати косе. Раскречићу се на сметлишту пуном опасног отпада, крв и болест тећи ће потоцима киселих кишница, трула, окрњена бурад поздравиће двоглаве петлове утуцане градом величине јаја. Лежећи расут, гледаћу како печурке ничу под облацима и све ће бити сепиа негатив, рукохват бачених пипака, пљесак падобранаца и плес ватрених пијавица. Не брини, крепићу се плавним водама из провале облака чекајући да се расипам у молекулски раствор или да ме звиждук избељених корала вине у прах кијајућих прашника. Путоваћу љубичастим травама и шупљим главама, окренућу се на канибалском ражњу и упуцати једнорога. Ловићу ендемите бесан као рис, просућу се у инкубаторе и заволети атентаторе… Касније, моји атоми смејаће се уграђени у дигитална бића, бангаве андроиде, пренасељене богаље у тераформираним богомољама за боље сутра, а ипак ћу поново гледати твоје коске у знаку рака, просуте као проклетство из спарушених руку гатаре под шатром.
1/2.12.2020.
PESIMUM 