Кранови надзиру пукотине и бразде
огољених цигала спрам плех-насеља
док кочнице цијуком кљеште шију једног
белог миша. Терет се њише, помрчина пада,

и тада се видим сасвим обезглављеним. Прште
брусилице црвено у посмртним трзајима
сјуреним магловито низ левак од стакла. Бацаш

казаљке низводно и пресвлачиш ми кожу
пијаном пинцетом којом степујеш на споју
агрегатних стања у клиничко бледило. Данас је
сутра, и ја лежем на хладне, изломљене шине; без

отетих есенција потонулих у азот течни,
хрлићу на ђубриште као мусаво, босоного
дерле пред убогу козу, и зваћу те из бројева
и изљусканих путоказа, о хладнокрвни створе!

15.12.2019.

On Thin Ice

The cranes overlook cracks and furrows
of naked bricks opposite to shanty town,
while the whiny breaks clamp the neck of a
white mouse. The load is swinging, eclipse falls,

and then I see myself completely beheaded. Grinders
are bursting of red in posthumous twitches plunged
foggily down the glass funnel. You throw clock

hands downstream and change my skin with
drunken tweezers that step-dance at the join
of aggregate states in clinical pallor. Today is
tomorrow, and I lie on the cold, broken rails; without

the stolen essentials submerged in the liquid nitrogen,
I will be rushing to a dump, like a drooling, barefoot
brat in front of a miserable goat, and I will call you from the
numbers and flaked road signs, oh, you cold-blooded creature!