Конфете снежног пепела пролазе росно – сирена! …мук… Ограда змијског гибања храпаво шапуће и зрачно шкрипи. Јао, убого гребање клинасто, мразно! Таласи влати превртљиво падају, ласно… Ковитлац – згариште – таблете; около грче се очи док рецкаво бљеска.
Сунцокрети трули вожњом опет штипају. Исто и стално. Рој бумбара је тамнео преврћући. Да ли су дебла? Сад само одрази или обриси дрхтали су меко кроз крљушт у топлоту. Ноћу, све четири стране од угља уз зујање никад слатко, а кишобрани нигде без обода.
Каблови теку; ласо ће се вратити у канџама сенке што сикће, хучи и светли; плочник удара. Опет – изнова – увек: ништа.
Излози минулог – живе лутке – излегнуто јаје; нигде.
Некада трака, али и даље крваво жуманце опасује призор као прикован, непластичан.
Жамори у једном, недодирљиви под месечином тражи…
02.10.2017.
*финална верзија Отисака (rewritten).
PESIMUM 